Đurić: Bez dogovora svi gubimo

Petogodišnjica parafiranja Prvog sporazuma o principima koji uređuju normalizaciju odnosa Beograda i Prištine idealna je prilika za rekapitulaciju rezultata procesa dijaloga.

Glavni rezultat tog dijaloga nesumnjivo jesu mir i neuporedivo bolja bezbednosna situacija za Srbe na Kosovu i Metohiji. To je neprocenjivo vredan dobitak proistekao iz dijaloga i svi kritičari tog procesa bi, pre nego što iz neznanja ili populističkih razloga krenu u njegovo osporavanje, na umu trebalo da imaju pre svega interes naših sugrađana u južnoj pokrajini.

Prvi briselski sporazum je, ipak, mnogo više od mirovnog sporazuma – on je trebalo da, u statusno-neutralnom okviru, u više aspekata omogući normalniji svakodnevni život ljudi na Kosovu i Metohiji, kako Srba tako i Albanaca. Naš motiv da u taj dijalog uđemo bila je želja da se pritisci na Srbe na terenu smanje i da se iznađe institucionalni okvir koji bi im, u odsustvu punog državnog kapaciteta Srbije na terenu, omogućio da žive bezbedno i da odolevaju pritiscima Albanaca i njihove političke elite. Taj okvir pronađen je u konceptu Zajednice srpskih opština, čijim uspostavljenjem ne bi izgubio niko, a dobili bi svi na Kosovu i Metohiji.

U svetlu poslednjeg Izveštaja Evropske komisije o napretku Zapadnog Balkana u procesu evrointegracija, neophodno je osvrnuti se i na evrointegrativni kontekst dijaloga Beograda i Prištine. Mi nismo ničim ometali Prištinu u sprovođenju reformi koje bi tamošnje društvo uskladile sa evropskim standardima, niti na bilo koji način blokirali evropske aspiracije Albanaca iz naše južne pokrajine. Napotiv, Srbi i Srpska lista su činili sve da pomognu da se tamo uspostavi istinsko multietničko društvo, a Beograd nije sprečavao aktivnosti Prištine u regionalnim inicijativama. U tom procesu smo, međutim, bili žrtve ne sasvim fer odnosa, pa često i drvostrukih aršina, Brisela prema Srbiji kao pridruženoj članici EU.

Srbija je, naime, poglavljem 35 dijaloga, u kojem se prati odvijanje normalizacije odnosa Beograda i Prištine, obavezana na konstruktivnost u tom procesu, dok Priština, iako je EU garant sprovođenja Briselskog sporazuma, ničim nije bila primoravana da sprovodi ono na šta se obavezala. Tako je vizna liberalizacija za žitelje Kosova i Metohije bila uslovljena takozvanom demarkacijom granice sa Crnom Gorom i borbom potiv korupcije, a nijenog trenutka formiranjem Zajednice srpskih opština kao ključnog segmenta Prvog briselskog sporazuma.

Na kraju, neminovno se nameće pitanje: ko je na gubitku zbog neuspeha da se za pet godina sprovede Prvi briselski sporazum? Na gubitku su, rekao bih, svi neposredni učesnici dijaloga: Evropska unija, zbog poljuljanog kredibiliteta, Beograd i Srbi na Kosovu i Metohiji zbog činjenice da naš narod i dalje nema uslove za dostojanstven život u pokrajini, Priština zbog toga što Kosovo i Metohija ostaje trajna zona nestabilnosti i nesigurnosti.