Vučić borcima sa Košara: Vi ste najbolji deo Srbije, i vama i nama potreban je mir

Mi vas, ovde prisutnih, ne samo da se ne stidimo, vi ste najbolji deo nas, mi se vama ponosimo, vi ste najbolji deo naše Srbije, poručio je večeras predsednik Aleksandar Vučić borcima sa Košara, a svima koji misle da je Srbija slaba jer želi mir i da mogu progoniti i ubijati Srbe poručuje da će srpski odgovor biti snažniji i jači nego ikada u istoriji.

„Druge ne diramo, nikoga ne ugrožavamo, ali ćemo svoj narod i zemlju umeti da sačuvamo, nikome ne pretimo ali ne napadajte ni Srbe ni Srbiju. Znaćemo da je odbranimo i zaštitimo", rekao je predsednik Vučić na svečanoj akademiji povodom obeležavanja 20 godina od bitke na Košarama.

On je rekao da nema ni nas, ni Albanaca dovoljno da bi se večno ubijali, da nismo ni mi, ni oni dovoljno bogati da takve sukobe možemo da platimo.

„Dužni smo našim herojima da nađemo nekakav kompromis i dogovor. Čak iako smo šansu promašili, neke buduće generacije moraće da isključe da ponovo padne krv, dođe do sukoba i rata. Pošto se mi Srbi ne plašimo ničega osim sebe, baš zato takav mir je najpotrebniji i našim mrtvim junacima, onima koji su nam mir doneli", rekao je Vučić.

Svaki vojnik, kaže predsednik, pre stradanja, zna da rat za sutrašnji mir nema kraja, a kraj je sve što heroji sa Košara žele i zaslužuju - kraj izgubljenosti, lutanja i konačnog pronalaženja Srbije.

„Možda to nećemo pronaći danas, ali ubeđen sam da ćemo pronaći u nama našu Srbiju, veliku sjajnu, uređenu, zaposlenu, lepu i onakvu za kakvu je vredelo poginuti", rekao je on.

Predsednik je ponovio da se Srbija nikada više neće stideti svojih heroja i da će ubuduće, kao što je to bilo u Nišu, na vojnoj paradi, na paradama koračati i veterani.

„U Nišu, na našoj vojnoj paradi, kada su se po prvi put posle 20 godina pojavili naši veterani, borci koji su se borili za slobodu, mogao sam, po prvi put, da osetim tu vrstu prezira i mržnju prema tim ljudima koji su prvi put koračali zajedno sa nama...krenuli su to sa svih strana da napadaju“, rekao je Vučić.

„Mi vas, ovde prisutnih, ne samo da se ne stidimo. Vi ste najbolji deo nas. Mi se vama ponosimo. Vi ste najbolji deo naše Srbije“, poručio je Vučić.

Kazao je da je dugo pisao govor za večerašnju akademiju, dugo i pažljivo birao i merio svaku reč.

„Slušajući ove mladiće, Ilketa i Vidoja na početku. Za Ilketa niste znali - kada sam mu pružio ruku, nije mi odmah pružio svoju ruku, rekao je da nije video, jer nema levo oko. Kada sam sve njih slušao shvatio sam da mi je govor koji sam dugo pripremao nedovoljno snažan, da nije dovoljno odgovoran da odgovorim na sve ono kroz šta su junaci sa Košsara prošli“, objasnio je on.

Nismo mi samo šaputali, rekao je predsednik Vučić, već smo, kaže, krili u prethodnih 15 i 20 godina, kritikovao je on, dodajući da smo se plašili i stideli da govorimo o junaštvu naših ljudi.

„Krili smo, ne bismo li se dodvorili onima koji su se protiv njih borili, ubijali naš narod, jer tako bi nas valjda držali na vlasti“, primetio je Vučić.

"Kraj ove priče sa našim vojnicima koji govori o nasem povlačenju, koji govori o nasem ne vojničkom, nego političkom porazu, postavlja pitanje ko je pobedio. I sam sam govorio da smo izgubili, ali, sada nisam siguran u to", rekao je Vučić i primetio da je pitanje - čija je to pobeda bila?

Da li bahatih i osionih zemalja koje su htele da odrube glavu maloj zemlji, zapitao je Vučić i istakao da je, bez obzira na gubitak teritorije i ljudstva, to bila pobeda male i slobodarske zemlje i malog naroda koji se drznuo da kaže svima u svetu - da mi imamo svoju zemlju i slobodu, koja je preča od svega, a što vi nećete nikada razumeti.

"I mi imamo ono što oni nemaju, a to imaju ovde majke i očevi i deca poginulih junaka - imamo te naše sinove Srbije, koje svi oni zajedno nemaju u svih tih 19 zemalja koji su pokušavale da našu zemlju porobe i pokore".

Podsetio je na staru izreku: Kada volja pobedi strah, kada dužnost baci rukavicu u lice sudbini i kada čast prezrivo odbije kompromis sa smrću, to je heroizam i to je junaštvo.

"Ova stara izreka je najpreciznije objašnjenjenje čitavog sleda događaja na Košarama, kada je naš vojnik uspeo da pregazi strah i da se nasmeje sudbini i prezre smrt. I da herojski odbrani svoju zemlju", naveo je Vučić.

Naglasio je da je tačno 67 dana trajala bitka na Košaram, da je tačno 108 života poklonjeno u toj karauli bez trunke žaljenja i jeda, a 18 oficira i podoficira, 53 vojnika na redovnom vonom roku, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca odlučilo je da je smrt bolji izbor od poraza otadžbine i da je otadžbina važnija od života.

"Postavili su svoja tela, svoju krv i svoj život između otadžbine i neprijatelja i slobode i ropstva, a prosečno su imali nešto manje od 25 godina. Zbog Srbije odbili su da imaju više".

Predsednik ističe da zna da je lako reći da je slatko umreti za svoju otadžbinu, ali da to ne rade oni koji to pričaju, već oni koji ne ostave nijednu reč o tome.

Dodao je da je najstrašnije i najveće delo na svetu kada neko pokloni svoj život otadžbini.

Vučić je poručio da na ovom mestu nemamo pravo na tišinu i dodao da je ponosan što ne ćutimo, već se dičimo junacima i glasno govorimo o njima.

Kako je rekao - 20. godina ćutanja je bilo previše, previše naše sramote.

"Nemamo pravo više da nam obrazi crvene, jer imamo sa kim da se dičimo i da se njihovim delima ponosimo", podvukao je predsednik Srbije.

On je naveo da je mnogo poginulih u ratovima tokom devedesetih, stradali tokom bombardovanja i herojhski palih na Košarama, Paštriku, na Kosovu i Metohiji, ali i u mnogim delovima bivše Jugoslavije i da zahteva da im se odgovori na više važnih pitanja.

A, jedno na koje nećemo imati odgovor, i period kojeg ćemo se uvek stideti u svojoj istopriji je - zašto smo mi prezirali i stideli se onih koji su bili bolji i hrabriji od nas, podvukao je Vučić.

"Kako smo smeli to da uradimo, ako ne pred sobom, pred istorijom i budućnošhcu srpskog naroda".

Ta su pitanja, primetio je, važna su za njih, ali i za sve nas, za našu decu, koja treba da žive, uz sve nasleđe koje i heroji i kukavice pođednako ostavljaju.

"Zašto se sve to dogodilo, šta su ti životi branili, šta smo izgubili osim dragocenog života... Šta smo dobili i, na kraju, da li znamo mi za koje su ginuli gde idemo i kako i da li smo u stanju da stignemo", zapitao se Vučić.

Reći poginulima da je njihova smrt bila deo velike političke pobede bila bi laž i uvreda za njih same, ali je bila deo druge pobede - pobede duha, hrabrosti, istakao je Vučić i dodao: "A, u čemu bismo se mi Srbi razlikovali od svih drugih ako time ne bismo mogli da se dičimo".

"Oni su pali u bici koju Srbija nije izgubila. Izgubili smo je na političkom terenu. Ne protiv Albanaca sa KiM, već protiv najvećih sila na svetu, udruženih u nameri da nas kazne i oduzmu nam deo teritorije", naglasio je predsednik.

Kako je rekao, junaci su pali posle decenije u kojoj Srbija nije uvek i na najbolji način znala da definiše šta hoće tačno, niti kako to da ostvari.

Ali, ono zbog čega se divi borcima i njihovim porodicama je, kaže, to što nisu tražili lažni ili dovoljan razlog da sebe iz nevolje izvuku, već je za njih bilo važno da čuju glas države i da se bore do kraja za svoju zemlju i da za nju poginu.

"I kao što je rečeno, nije mrtav onaj vojnik koji je poginuo, već onaj koji je zaboravljen. A, naš je posao da njihovo junačko delo nikada ne bude zaboravljeno i da nikada ne bude ostavljeno iza nas", podvukao je srpski predsednik.

I sve ovo o čemu sam govorio, heroji sa Košara su znali, bili su pametnij od nas, znali su za sav besmisao naše krvave decenije, za sve naše promašaje, političke greške, za uzaludnost tolikih smrti.

"I opet im, i pred svega toga niej bilo teško da daju život za nas i za svoju otasdžbinu. Postoji u meni potmuli stid nekoga ko nikada nije uspeo da se pridruži njima i pokaže bilo šta od onoga što su nam ostavili u amanet", rekao je Vučić.

Kako kaže, postoji obaveza da bar probamo da odgovorimo na sva ona pitanja na koaj ova država mora da ima odgovor, da njeni najveći heroji ne bi bili zaboravljeni... Da bi njihova smrt bila poštovana i da jedini odgovor na sve šrto se dogodilo, što su tako hrabro uradili, mora da ostane i naš ponos i ponos njihovih porodica.

" A, naš zivot, naš rad i naš uspeh, uspeh Srbije i budućnost Srbije je jedini način da se obrazloži njihova smrt. Naša sposobnost da konačno definišemo ovu zemlju, da joj odredimo cilj, da tačno znamo gde su joj granice, da te ciljeve dosegbnemo, značiće upravo to - da nisu uzalud dali svoje živote", poručio je Vučić.

I nema ko drugi, pošto su najbolji među nama ostali na Košarama, Paštriku, širom KiM i drugih delova bivše Jugoslavije da to uradi, dodao je on.

"Nema ko drugi da na to teško pitanje, pitanje jedinstva nacionalnog korpusa, koji je razbacan u više zemalja, danas da adekvatan odgovor. Onaj koji će - moramo da pokušamo to - iz sebe isključivati i smrt i rat i koji će pronaći mogućnost da gde god da smo - budemo jedno", kaže Vučić.

Onaj kojeg se niko od naših suseda neće plašiti, onaj koji će zauvek kod naših ljudi isključiti onaj iskonski strah za sopstveni život, strah od egzodusa i strah od života u izbeglištvu.

"Strašan je zadatak pred nama, ali još je gori bio onaj postavljen pred heroje s Košara, oni su ginuli, ginuli su voleći Srbiju, boreći se za Srbiju i ne znajući šta sve i šta tačno iza sebe ostavljaju. Srbiju - zbog koje su jurnuli ne smao na nebo. I baš zato danas je neverovatnim čudom, posle tolikih smrti, ti ljudi tvrdogalvo braneći svaku stopu naše zemlje, mi danas zbog njih imamo Srbiju", poručio je Vučić.

Danas imamo mesto, dom, zemelju u kojoj možemo da ih se sećamo i da ih slavimo, dodao je.

"Imamo državu u kojoj stvaramo, gradimo, radimo i ne zaboravljamo. Postavite sebi pitanje da li bismo sve to imali da nije bilo njih i njihove žrtve", rekao je on.

Imamo, kaže on, još jedan zadatak , koji je posebno teško izgovarati pre porodicama poginulih - da nas u budućnosti uvek bude mnogo više živih, sve manje mrtvih, da se rađamo a ginemo samo kad moramo.

"Da nam knjige, zanje budu najjače oružje a pravo opružje koje sve to brani bude toliko moćno da više niko ne krene na Srbiju kao što su krenuli preko Košara. Da posle potličkih poraza počnemo da pobeđujemo i u politici", rekao je on.

Vučić je rekao da se klanja žrtvi porodica poginuli, jer njima dugujemo mir i slobodu.

„Znam da za vas nema utehe, ali Srbija je danas slobodna zemlja, ima mir, ima nove fabrike zahvaljujući vašim sinovima, braći i očevima", kazao je Vučić i ponovi ono što je rekao Ilke, na početku nije borac mrtav kad je poginuo već samo kada je zaboravljen I zato nikada nećemo zaboraviti naše junake.

"Nikada nećemo zaboraviti naše junake. Oni žive, živela Srbija", završio je svoj emotivni govor predsednik Srbije.

Junaci sa Košara nisu i ne smeju biti zaboravljeni

Nije mrtav borac onaj koji je poginuo, nego onaj ko je zaboravljen, a junaci sa Košara nisu i ne smeju biti zaboravljeni - u toj poruci Vladimira Ivića, jednog od preživelih boraca bitke na Košarama, večeras, na Akademiji u Beogradu, u sećanje na njegove saborce, žive i poginule, sažete su emocije sa kojima je obeleženo 20. godina od jedne od najtežih bitaka u novijoj istoriji.

Svedočenjima preživelih, citatima iz pisama nekih od 108 poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su životom branili državnu granicu od albanskih snaga tokom NATO agresije, kao i dramsko-dokumentarnim izvođenjem predstavljen je sav užas kroz koji su prolazili vojnici, borci, ostavljeni na najtežem mestu, gotovo odsečeni od sveta, a pod stalnim napadima terorističkih grupa, albanske vojske i NATO avijacije.

Tako je publika, citiranjem njihovih pisama porodici, mogla da se osvedoči o njihovu hrabrost, solidarnost, drugarstvo, uz i uprkos svakodnevnim žrtvama.

Podsetili su kako su vojnici provodili vojničke dane, šta su osećali i šta ih je mučilo, radosti i brige - porodica, otrgnutost od mladosti, škola, devojke, njihova hrabrost . . .

U jednom delu pročitano je pismo upućeno porodici kapetana, koji je žrtvovao svoj život da bi spasio svoje vojnike.

"Ovim pismom mi vojnica sa Košara, želimo da vas izvestimo o smrti našeg kapetana koji se časno borio u akciji zauzimanja neprijateljskog položaja. Pokušao je da izvuče ranenje vojnike upkros neprijateljskim snajperima. Morao je da se pridigne da bi ih izvukao i tako svoj život izložio opasnosti. Pre nego što je poginuo, rekao je da se ne sme odustati od akcije bez obzira na žrtve... Uspešno smo se stacionirali na granici, a naš kapetan će zauvek ostati u vašim srcima. Živela Srbija, do konačne pobede".

Vladimir Ivić, tada 20-togodišnji pripadnik 5. bataljona Vojne policije prisetio se tih dana 1999. godine, kada je sa jedinicom krenuo ka rejonu Košare, prema karauli.

"Graničarima je laknulo kada su nas videli, a jedini oslonac su nam bili obučenost i znanje na nepoznatom terenu. Svi smo bili kao jedan, iako zasuti kišom granata i metaka, hrabro smo držali položaj, ne dajući neprijatelju da napreduje", rekao je Ivić svedočeći o uzasu kroz koji su prošli.

Noću su im, kaže, neprijatelji bili i magla, glad i zima, a vojnici su, često mokri do gole kože, pravili krevete od granja i približavali se jedan drugom da se zagreju.

Vladalo je drugarstvo, a nekad je i po njih 15 delilo jednu konzervu mesnog nareska.

"Napad je počeo u zoru, trajao ceo dan. Nedostaje municije, ali ne posustajemo... Iako neiskusni, nema panike, junački se borimo", priča Ivić.

Tokom bitke ginule su hrabre starešine, među kojima i komandir negove jedinice.

"Na Đurđevdan nas zasipaju granatama toliko precizno, da je svaki put neko bio ranjen.. Gubimo starešine, ginu momci ... skoro da nema nikoga ko nije ranjen, oni koji su manje ranjeni izlače druge", prisetio se Ivić.

Kasnije su, kaže, saznali da su neprijateljima naneli veće gubitke nego što su oni naneli vojsci naše zemlje i da su zaustavili da neprijatelji pređu na teritoriju Srbije.

"Neki od boraca ostali su da zauvek brane karaulu. Nikada ih nećemo zaboraviti".

Komandant borbene grupe 63. padobranske brigade Vidoje Kovačević rekao je da je bitka na Košarama vremenom postala simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda.

Dolazak u rejon Košara dao je veliku moralnu i psihološku podršku građanima i pripadnicima jedinica koje su se tu nalazile, rekao je Kovačević.

Bitka na Košarama koja se vodila na surovom terenu, u teškim vremenskim uslovima i protiv brojnijeg i tehnički opremljenijeg neprijatelja je praktičan primer Njegoševih reči da "boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka", jer su pripadnici vojske svakodnevno, nadljudskim naporima uspeli da spreče šiptarske terorističke snage.

"Košare su primer kako vojničko umeće, snaga, volja, želja, jedinstvo, ali iznad svega moral, mogu da nađačaju nadmoćnijeg neprijatelja. Ona ni u kom smislu ne predstavlja vojnički poraz, već su se jedinicke vojske povukle posle Kumanovskog sporazuma", rekao je Kovačević.

Dodao je da je veteranima drago što država u poslednjih nekoliko godina neguje sećanje na bitku i ceni žrtvu koju su borci podneli.

U jednom od pisama jedan učesnik bitke na Košarama piše:

"Dragi tata, pre par dana smo stigli na Karaulu, ali nikako nisam stigao da vam se javim. Čitavu noć smo putovali i pred svitanje stigli. Imali smo slobodno jutro i onda postrojavanje i sve redom. Nadam se da si ponosan na mene. Nalazimo se na karauli Košare na granici sa Albanijom i nema nas mnogo... Reci majci da se ništa ne brine, znam da se plaši i svaki dan moli Bogu za mene".

Kaže da ima društvo iz čitave zemlje i da svi dele istu sudbinu.

"Prvi do mene je neki momak iz Prijepolja zbog koga svako jutro ustajem bez budilnika, jer se svako jutro moli Bogu za nas. Kaži majci da nije jedina koja se moli za mene. Ako Bog postoji, pa valjda je čuo sve te naše molitve. Toliko sam ponosan što sam okružen ovim hrabrim momcima da često u šali kažem da za ovu zemlju vredi poginuti, kad ima ovakve sinove!".

Drugi borac se u pismu obraća drugu tri godine kasnije, kada je napokon video more, što mu je dok je bio na Košarama bio jedino na šta je mogao da skrene misli.

Priča mu kako ga roditelji nisu prepoznali kada se vratio, da je majka plakala, otac i brat grlili, da je tek posle šet meseci kasnije počeo da misli o drugovima.

"Kad sam se vratio i kada sam se naspavo video sam da majka pije lekove, mislili su da sam poginuo, devojka me ostavila, kaže čudan sam. Kome da objašnjavam šta smo mi tamo prošli. Gledam stavri u svojoj sobi , to više nisu moje stvari i ništa nije kao što je bilo".

Kaže da ima i drugih teže ranjenih koji sada primaju pomoć od države.

"Ako naš narod ne zna šta smo prošli, ovi iz vrha to moraju da znaju. Ja neću tražiti ništa dok sam živ.... Izgleda da smo svoje odslužili i da nam sada sledi ono što uvek sledi u Srbiji - zaborav, a ne tražimo puno - samo da se poštuje ono što smo učinili", kaže on.

Birka na Košarama, zajedno sa onom na Paštriku, zaustavila je NATO pohod na SRJ ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh, zaslužni su obicni vojnici, borci i starešine taktickih jedinica.

Akademija povodom 20 godina od bitke na Košarama

U Sava centru u Beogradu priređena je večeras svečana Akademija povodom obeležavanja 20. godišnjice bitke na Košarama, kojoj, pored boraca - učesnika te bitke, članova njihovih porodica, porodica stradalih, prisustvuje državni vrh, sa predsednikom Aleksandrom Vučićevom na čelu.

Akademiji, povodom bitke koja je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999. godine, prisustvuju tako i premijerka Ana Brnabić, predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, ministri Aleksandar Vulin, Zoran Lončar, Zoran Đorđević i Siniša Mali, direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, kao i načelnik Generalštaba vojske Milan Mojsilović i druge zvanice.

U sali su u jednom delu ostavljene prazne stolice, sa imenima i prezimenima poginulih u bici na Košarama.

Dolazak predsednika Vučića propraćen je iz publike uzvicima "Aco, Srbine" i aplauzom, a svečanost je počela intoniranjem himne Bože pravde.

Na akademiji se obraćaju učesnici tih borbi, a, na kraju će se, kako je planirano, obratiti i predsednik Vučić.

Bitka na Košarama je jedna od najtežih u novijoj istoriji, u kojoj je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije poginulo braneći državnu granicu od albanskih snaga, među kojima 50 mladića na odsluženju vojnog roka.

Bitka se vodila oko granicnog prelaza Rasa Košares, na granici Jugoslavije i Albanije, a cilj napada bila je da se presecanjem komunikacije izmedu jedinica Vojske Jugoslavije (VJ) u Đakovici i Prizrenu, omogući kopnena invazija na Kosovo i ovladavanje prostorom Metohije.

S jedne strane, u borbama su ucestvovali delovi 125. i 549. motorizovane brigade VJ, elementi 63. i 72. specijalne brigade, kao i grupa stranih dobrovoljaca među kojima je najviše bilo Rusa.

S albanske strane ucestvovali su pripadnici OVK, regularne albanske vojske, Legije stranaca i NATO avijacija, čiji su avioni svakodnevno bombardovali položaje VJ i otežavali dopremanje hrane, municije i pojacanja.

Borba je počela 9. aprila 1999. godine.

Vojska SRJ je uspela da spreči snage OVK koje su krenule u kopnenu ofanzivu preko Prokletija i Košara.

Ta bitka je zajedno sa onom na Paštriku, koja je usledila nakon 78 dana, zaustavila NATO pohod na SRJ, ali i prodor albanskih snaga, a za taj veliki uspeh, zaslužni su obicni vojnici, borci i starešine taktickih jedinica.

Na Košarama je stradao i 21 oficir i podoficir, 50 mladica na odsluženju vojnog roka, 13 vojnih obveznika i 24 dobrovoljca. Ranjeno ih je 256 i svi su oni danas ratni i vojni invalidi.

Oko 1.500 pripadnika vojske SRJ suprotstavilo se nadmocnijoj formaciji teroristicke vojske Kosova, koja je bila pod komandom NATO oficira u njihovom prvom ešalonu bile su dve brigade od 6. 000 ljudi.

Drugi ešalon činila je "atlantska brigada" dobrovoljaca iz zapadnih zemalja, a rezervu zelene beretke, marinci, pripadnici Legije stranca. Imali su apače, oklopni bataljon, artiljerijsku raktetnu diviziju, bacače raketa.