Đurić: Pet prioriteta nacionalne politike

Poštovani i dragi čitaoče „Politike“, još jedna godina, 2019. polako ostaje za nama. Praznični dani retka su i za mnoge dragocena prilika da za trenutak napravimo raskid sa svakodnevicom. Iako sam po prirodi posla godinama unazad za praznike najčešće na putu, na terenu, a mentalno ipak bar donekle na straži, nastojim da na njenom koncu mislim o budućnosti i sa prijateljima govorim o željama, strahovima i nadama za naš narod, zemlju i društvo u 2020. i nadalje.

Mogu i da se pohvalim da sam ovih dana prilično vremena proveo sa pripadnicima generacija nešto mlađih od moje, polaznicima političke akademije u okviru naše stranke, koju je nedavno pokrenuo Predsednik. Radujem se mogućnosti da neke od njih zagrejem za bavljenje javnom stvari, posebno problematikom srpskog juga, pošto, oprostite na iskrenosti, osim na verbalnom i deklarativnom nivou, ne mnogo ljudi u Srbiji je željno da se ovim izazovom u svojoj praksi zaista i bavi. U ovoj grupi mladih sam video nekolicinu takvih i bilo mi je drago. Ima ih nesumnjivo i drugde i nastojaću da dođem do njih.

Pokušavajući da samo koju godinu mlađim kolegama dočaram prethodnih osam godina svog bavljenja našom južnom pokrajinom, i neverovatnih preko dve stotine odlazaka na razgovore u Brisel, i još dve stotine odlazaka (često veoma burnih) na Kosovo i Metohiju, neminovno bih se u razgovoru najpre vraćao u 2011. godinu. Na vreme pre "našeg" i vreme kada je zvanični Beograd (i tadašnja vlast u njemu) preuzela i ustanovila obavezu za sve Srbe na Kosovu i Metohiji da poseduju lične karte i druge isprave koje izdaju albanski dominirane institucije u Prištini (sa sve oznakom "Republika Kosova" i odrednicom "Kosovar" u rubrici nacionalnost ), registarske tablice sa RKS i KS oznakama i dogovorila razmeštanje granične policije i carine tzv. "Republike Kosova" umesto Euleksa (koji su nam takođe koju godinu ranije servirali, a "stručnjaci" u tadašnjoj vlasti prihvatili ) i UNMIK carine na prelaze Brnjak i Jarinje na Severu Kosova i Metohije.

To je, verovali ili ne, čitav dogovor. Nije bila ustanovljena nikakva protiv-obaveza činjenja Srbima na KiM ili nekog ustupka srpskoj strani. Tako smo tada "pregovarali". Ne ponovile nam se zaista nikada 2004, 2006, 2008, 2011. godina... i svi u Srbiji na žalost znamo zašto nam se ne ponovile, ponaosob za svaku od ovih godina. Pogledajte koliko ih je mnogo u toku samo jedne decenije...

Uprkos probuđene nade, i 2012. za Srbiju u političkom i ekonomskom smislu je bila sve samo ne laka. Zamislite samo, primorani ste da pregovarate o Kosovu i Metohiji, a stanje u budžetu vam je takvo da ako želite da u zemlji ima struje, i da mogu da se isplate i te niske plate i penzije, vi morate i jedino možete da pozajmljujujete novac od onih koji vam Kosovo i Metohiju traže. Pri tom, te godine nismo imali naspram sebe raštimovani zapad u kome svako vuče na svoju stranu, a niko ne zna tačno kuda ide, već savršeno sinhronizovanu i dobro nauljenu transatlantsku zajednicu, još uvek zaluđenu svojim "ljubimac projektom" nezavisnog Kosova, i potpuno rešenu da svoju volju nametne Srbiji.

Nema vlasti bez mana i nema one koja nije u obavezi da stalno sagledava i ispravlja sopstvene greške. Ipak, budimo bar za trenutak objektivni. Predsednik Srbije, koga ovih dana ponovo sa strahovitim emotivnim nabojem, pravom mržnjom, vređaju i blate stručnjaci iz 2011, 2008, 2006. i 2004. imao je tada političke i lične snage da odbije strahovite pritiske na našu zemlju da de fakto prihvati nezavisnost Kosova i njegovo članstvo u UN 2012. i 2013. godine.

Vučić je tada sačuvao suverenitet zemlje i uspeo da konstruktivnim, ali nacionalno odgovornim, pristupom dijalogu o Kosovu i Metohiji, za Srbiju dobije nekoliko dragocenih godina za ekonomski oporavak, čiji je takođe glavni arhitekta. Imao je veštine, bolje da kažem mudrosti (objektivno, a i nadam se da dodatno naljutim ostrašćene dežurne mrzitelje), da težište dijaloga pomakne u pravcu zadovoljenja legitimnih interesa Srbije i srpskog naroda, istovremeno omogućujući našoj državi da se za to vreme vadi iz živog blata višedecenijskog sunovrata. Imao je i dovoljno lične energije da taj oporavak u velikoj meri organizuje i predvodi. Može da Vam se sviđa ili ne sviđa njegov stil, ali to su činjenice.

Zbog Kosova i Metohije, kao i zbog cele Srbije, nadam se da u Novoj Godini nećemo biti dovoljno zaboravni i naivni da pomislimo da je sve ono što danas u Srbiji imamo datost. Neka nam 2020. godina donese manje dnevnopolitičke ostrašćenosti, i nastavak okupljanja oko pet prioriteta nacionalne politke: 1. Očuvanja stabilnosti i mira; 2. Očuvanja suvereniteta zemlje, teritorijalnog integriteta, nezavisnosti političkog sistema; 3. Ubrzanog ekonomskog oporavka i razvoja kao ključnog prioriteta nacionalnog opstanka; 4. Demografske obnove i očuvanja mladih u Srbiji; 5. Orjentacije srpskog društva i politike ka budućnosti, uvek zasnovane na brižljivom negovanju svesti o našoj prošlosti, kulturi, tradiciji i srpskom identitetu.