Đurić: Dijalog je jedini razuman put kojim Beograd i Priština mogu da idu

U avgustu ove godine u Briselu je, postizanjem dogovora o formiranju Zajednice srpskih opština, učinjen ključan pomak u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Iako je tim procesom do sada obuhvaćen veliki broj tema i postignut niz sporazuma, tek je dogovorom o ZSO briselski dijalog postao istinski dvosmeran proces u kojem je i Priština pokazala da je spremna na koncesije zarad opšte dobrobiti.

Međutim, ono što je trebalo da bude ključan korak ka početku stvaranja istinskog multietničkog društva na Kosovu i Metohiji i okvira u kojem bi tamošnji Srbi mogli da počnu da se osećaju manje obespravljeno, pretvorilo se iz populističkih i dnevno-političkih razloga u nešto što je sasvim suprotno duhu normalizacije.

Beograd je u kontinuitetu iskreno i sa dobrom verom poručivao da ZSO nikome nije pretnja, i da čitavo Kosovo i Metohija može imati samo korist od stvaranja političkog i institucionalnog okvira u kojem se Srbi u pokrajini neće osećati kao građani drugog reda.

Priština je,međutim, iz teško razumljivih razloga, odabrala put koji je u pitanje doveo, ne samo kredibilitet najvišeg političkog predstavnika kosovskih Albanaca, već i sam proces normalizacije odnosa.

Iako dijalog nije zvanično zamro, očito je da se nalazi u dubokoj krizi, koja će bojim se u velikoj meri unazaditi naše kapacitete da i u budućnosti postižemo dogovore. Podsećam da je pitanje ustavnosti sporazuma o ZSO bez ikakvog osnova stavljeno pred ustavni sud u Prištini, čime su probijeni svi dogovoreni rokovi u procesu uspostavljanja ZSO.

Navodna briga za zakonitost procesa ili političku stabilnost u Prištini je samo cinični izgovor za postupak koji je samo logično ishodište taktike koju Priština od samog početka koristi u briselskom dijalogu.

Politički predstavnici Albanaca su, naime, do sada bili voljni da sa predstavnicima Beograda razgovaraju samo o stvarima koje nisu u stanju da izdejstvuju samostalno, odnosno samo o temama koje albanski političari svojim biračima mogu da predstave kao dobitak. ZSO je u tom smislu bila izuzetak, jer od samog početka Beograd je jasno stavljao do znanja da je njeno formiranje uslov našeg učešća u procesu.

Naša pozicija je principijelna – želimo dijalog. Žalimo zbog činjenice da se političkim kapricima Prištine ruši proces koji je godinama mukotrpno ustanovljavan, i da se to čini potpuno nekažnjeno.

Pronalaženje trajnog i održivog rešenja za pitanje Kosova i Metohije je nužnost, kako zbog stabilnosti regiona, tako i zbog stvaranje pretpostavki za društveni i ekonomski procvat najzaostalijeg dela savremene Evrope. U današnjim uslovima, kada je kapital plašljiviji nego ikada, teško je naći investitore koji bi bili spremni da ulažu na teritoriji na čijim obodima tinja zamrznuti konflikt.

Takva atmosfera svakako ne pogoduje ni stvaranju naprednog, otvorenog društva u kojem će nacionalizmi ustuknuti pred ljudskim i građanskim pravima. Ta logika je neumoljiva i u centralnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Zato kada danas kažemo da dijalog nema alternativu, zapravo podsećamo da su svi drugi scenariji suprotni najelementarnijim egzistencijalnim interesima i Srba i Albanaca.

Onaj ko se protivi mirnom rešavanju sporova priželjkuje ili zamkrzavanje konflikta ili rešavanje problema sredstvima koja nisu miroljubiva. Pobornika takvog razvoja situacije i dalje ima na najekstremnijim polovima političkog spektra u Beogradu i Prištini, ali njih ne sme da bude u političkom mejnstrimu, među onima koji kreireju magistralne pravce politike u Beogradu i Prištini.

Šta učiniti da se sadašnja kriza u dijalogu prevaziđe i da se spreči da jedna od strana trajno ugrozi i obesmisli put normalizacije kojim smo krenuli? Najpre treba postići konsenzus o tome da je najbolji način za uspostavljanje istinski plodotvornog dijaloga stavljanje pitanja statusa Kosova i Metohije ustranu. Takav okvir nam daje velike mogućnosti da dva naroda i dve administracije efikasno sarađuju u budućnosti uprkos tome što Srbija nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine.

Potom se mora trajno napustiti princip jednostranosti koji je do sada bio ideja vodilja Prištine. Na stolu se, naprosto, bez izuzetka moraju naći sve teme od zajedničkog interesa, a mogli bismo da počnemo time što ćemo se dogovoriti o statusu Srpske pravoslavne crkve i njene imovine na KiM.

Evropska unija, kao fasilitator, a zapravo garant procesa, trebalo bi da u njegovom nastavku preuzme inicijativu i uzme aktivno učešće u odabiru tema koje će biti predmet razgovora, jer sveobuhvatno rešenje se ne može postići ako Priština uporno odbija da razgovara o stvarima koje se ne mogu rešavati zanemarivanjem interesa Baograda ili Srba na KiM.

Mnogo toga treba promeniti i u načinu na koji dve strane međusobno komuniciraju i načinu na koji se rezultati dijaloga prodačavaju javnosti, jer stalne političke zloupotrebe dogovorenog i retorika antagonizma ne doprinose jačanju srpsko-albanskog poverenja.

Pred nama je dugotrajan proces, na čiju dinamiku Beograd u najvećoj meri ne može da utiče. Mi nudimo svoju konstruktivnost , ali druga strana ne može i ne sme biti sasvim pošteđena odgovornosti za sve češće korake unazad koji se čine u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

U nadi da će ova generacija uspeti da stvori ono što je bilo nedostižno vekovima unazad, a to je poverenje i saradnja dva velika balkanska naroda, sa nestrpljenjem očekujem nastavak dijaloga, koji je još uvek kolebljiv i hrom, ali je jedini razuman put kojim Beograd i Priština mogu da idu.