Ђурић: Дијалог је једини разуман пут којим Београд и Приштина могу да иду

У августу ове године у Бриселу је, постизањем договора о формирању Заједнице српских општина, учињен кључан помак у процесу нормализације односа Београда и Приштине. Иако је тим процесом до сада обухваћен велики број тема и постигнут низ споразума, тек је договором о ЗСО бриселски дијалог постао истински двосмеран процес у којем је и Приштина показала да је спремна на концесије зарад опште добробити.

Међутим, оно што је требало да буде кључан корак ка почетку стварања истинског мултиетничког друштва на Косову и Метохији и оквира у којем би тамошњи Срби могли да почну да се осећају мање обесправљено, претворило се из популистичких и дневно-политичких разлога у нешто што је сасвим супротно духу нормализације.

Београд је у континуитету искрено и са добром вером поручивао да ЗСО никоме није претња, и да читаво Косово и Метохија може имати само корист од стварања политичког и институционалног оквира у којем се Срби у покрајини неће осећати као грађани другог реда.

Приштина је,међутим, из тешко разумљивих разлога, одабрала пут који је у питање довео, не само кредибилитет највишег политичког представника косовских Албанаца, већ и сам процес нормализације односа.

Иако дијалог није званично замро, очито је да се налази у дубокој кризи, која ће бојим се у великој мери уназадити наше капацитете да и у будућности постижемо договоре. Подсећам да је питање уставности споразума о ЗСО без икаквог основа стављено пред уставни суд у Приштини, чиме су пробијени сви договорени рокови у процесу успостављања ЗСО.

Наводна брига за законитост процеса или политичку стабилност у Приштини је само цинични изговор за поступак који је само логично исходиште тактике коју Приштина од самог почетка користи у бриселском дијалогу.

Политички представници Албанаца су, наиме, до сада били вољни да са представницима Београда разговарају само о стварима које нису у стању да издејствују самостално, односно само о темама које албански политичари својим бирачима могу да представе као добитак. ЗСО је у том смислу била изузетак, јер од самог почетка Београд је јасно стављао до знања да је њено формирање услов нашег учешћа у процесу.

Наша позиција је принципијелна – желимо дијалог. Жалимо због чињенице да се политичким каприцима Приштине руши процес који је годинама мукотрпно установљаван, и да се то чини потпуно некажњено.

Проналажење трајног и одрживог решења за питање Косова и Метохије је нужност, како због стабилности региона, тако и због стварање претпоставки за друштвени и економски процват најзаосталијег дела савремене Европе. У данашњим условима, када је капитал плашљивији него икада, тешко је наћи инвеститоре који би били спремни да улажу на територији на чијим ободима тиња замрзнути конфликт.

Таква атмосфера свакако не погодује ни стварању напредног, отвореног друштва у којем ће национализми устукнути пред људским и грађанским правима. Та логика је неумољива и у централној Србији и на Косову и Метохији. Зато када данас кажемо да дијалог нема алтернативу, заправо подсећамо да су сви други сценарији супротни најелементарнијим егзистенцијалним интересима и Срба и Албанаца.

Онај ко се противи мирном решавању спорова прижељкује или замкрзавање конфликта или решавање проблема средствима која нису мирољубива. Поборника таквог развоја ситуације и даље има на најекстремнијим половима политичког спектра у Београду и Приштини, али њих не сме да буде у политичком мејнстриму, међу онима који креиреју магистралне правце политике у Београду и Приштини.

Шта учинити да се садашња криза у дијалогу превазиђе и да се спречи да једна од страна трајно угрози и обесмисли пут нормализације којим смо кренули? Најпре треба постићи консензус о томе да је најбољи начин за успостављање истински плодотворног дијалога стављање питања статуса Косова и Метохије устрану. Такав оквир нам даје велике могућности да два народа и две администрације ефикасно сарађују у будућности упркос томе што Србија никада неће признати једнострано проглашену независност своје јужне покрајине.

Потом се мора трајно напустити принцип једностраности који је до сада био идеја водиља Приштине. На столу се, напросто, без изузетка морају наћи све теме од заједничког интереса, а могли бисмо да почнемо тиме што ћемо се договорити о статусу Српске православне цркве и њене имовине на КиМ.

Европска унија, као фасилитатор, а заправо гарант процеса, требало би да у његовом наставку преузме иницијативу и узме активно учешће у одабиру тема које ће бити предмет разговора, јер свеобухватно решење се не може постићи ако Приштина упорно одбија да разговара о стварима које се не могу решавати занемаривањем интереса Баограда или Срба на КиМ.

Много тога треба променити и у начину на који две стране међусобно комуницирају и начину на који се резултати дијалога продачавају јавности, јер сталне политичке злоупотребе договореног и реторика антагонизма не доприносе јачању српско-албанског поверења.

Пред нама је дуготрајан процес, на чију динамику Београд у највећој мери не може да утиче. Ми нудимо своју конструктивност , али друга страна не може и не сме бити сасвим поштеђена одговорности за све чешће кораке уназад који се чине у нормализацији односа Београда и Приштине.

У нади да ће ова генерација успети да створи оно што је било недостижно вековима уназад, а то је поверење и сарадња два велика балканска народа, са нестрпљењем очекујем наставак дијалога, који је још увек колебљив и хром, али је једини разуман пут којим Београд и Приштина могу да иду.