Đurić: Mudrom politikom smirena smišljena i zlonamerna napetost

Premijer Alaksandar Vučić i predsednik Tomislav Nikolić učinili su sve da se na Kosovu i Metohiji ne dogodi novi talas nasilja. Država Srbija i srpski narod na Kosovu i Metohiji su reagovali odgovorno, ali odlučno.

Ovim rečima Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju objašnjava da je državni vrh Srbije uticao na smirivanje tenzija na Kosovu i Metohiji, koje su poslednjih dana pretile da eskaliraju u ozbiljne sukobe i nasilje Albanaca. Istovremeno na pitanje „Jedinstva” da li se postizanjem dogovora oko potpornog zida sa severne strane mosta na Ibaru može očekivati smirivanje napetosti, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju kaže da u ovom trenutku ne mogu da se iznesu sve informacije o tome na koji je način ova kriza stvarana, sa kojim ciljem i iz kojih krugova, ali da će neke buduće rekapitulacije i osvrti na sve što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana posvedočiti u koliko smo ozbiljnoj i izazovnoj situaciji bili.

Kako komentarišete to da je Priština prihvatila rešenje za potporni zid u Severnoj Kosovskoj Mitrovici u decembru, a to nije učinila tokom poslednjih pregovora u Briselu. Nije li upravo to mogao biti potencijalni izgovor za napad Albanaca na sever Pokrajine?

Da je ovaj dogovor potvrđen u Briselu pre nekoliko dana, kada su premijer Aleksandar Vučić i predsednik Tomislav Nikolić dali svoj pristanak, ne bismo ni imali porast napetosti. To svedoči da problem nije ni u jednom trenutku bilo uređenje prilaza mostu u Kosovskoj Mitrovici, već da je napetost smišljeno i zlonamerno generisana od strane onih koji su priželjkivali nove sukobe na Kosovu i Metohiji, i to sa izgovorom da su Srbi ti koji nisu ostavili prostor za drugačije, odnosno mirno rešenje. Ova konkretna kriza je verujem prebrođena, ali nisam siguran da su oni koji su je generisali rešeni da trajno odustanu od takvih opasnih avantura.

U kojoj meri je sastanak premijera Vučića sa predstavnicima Srba na KiM i uopšte premijerova diplomatska aktivnost, doprinela da se situacija, koja je pretila da izmakne kontroli, smiri i da Srbi na KiM postanu bezbrižniji?

Sreća je da se u ovako opasnoj situaciji na čelu Vlade Srbije nalazio mudar i odgovoran čovek poput Aleksandra Vučića. Naša strana je na delu u Briselu potvrdila da je iskreno opredeljena za mir, a premijer je u Raški, zajedno sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije, raskrinkao podmukle planove da se naš narod uvuče u nove sukobe i manifestovao odlučnost i jedinstvo našeg naroda u nameri da brani svoj fizički opstanak. Način na koji su predstavnici Srbije nastupili i u Briselu i u Raški pokolebao je one koji su možda mislili da je moguće bez konsekvenci ponoviti mart 2004. godine.

Pomenuti potporni zid nadomak glavnog mosta na Ibru je srušen, ali će nedaleko od njega biti sagrađena nova potpora. Da li je bilo potrebno dizati toliko tenzija oko zida i zašto je ta potpora Prištini smetala?

Svo zamešateljstvo oko ovog prevašodno komunalnog pitanja pokazalo je da problem nisu ni zid, ni voz, već da su to bili samo izgovori onima koji su želeli da isprovociraju nove sukobe na Kosovu i Metohiji. Mi takve namere nikada nećemo ohrabrivati, jer srpski narod želi prekid spirale nasilja i nestabilnosti u ovom namučenom regionu. Ne smeta separatistima u Prištini zid, već trajan i nepromenjiv stav srpskog naroda na Kosovu i Metohiji da ne priznaje jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost i realnost nametnutu bombarderima.

Kako komentarišete (ne) reagovanje međunarodne zajednice na Kosmetu oko poslednjih dešavanja u Pokrajini, počev od ulazaka specijalaca Rosu na sever KiM pa do dešavanja oko potpornog zida, pogotovu što su visoki međunarodni zvaničnici saopštavali da kosovska policija, uključujući i Rosu, ima pravo da boravi na čitavoj teritoriji Kosova?

Srbiji je u prošlosti mnogo puta spočitavano da mora da uvaži realnost na Kosovu i Metohiji, koja je nastala kao posledica ratnih sukoba. Međutim, isto Mudrom tako mi možemo da konstatujemo da je svaka ekskurzija ROSU severno od Ibra najgrublja negacija realnosti. ROSU ili bilo koja druga albanska paravojna formacija nemaju šta da traže na severu Kosova i Metohije. Tamo Albanci sa dugim cevima nikada neće biti dobrodošli, kao što nisu dobrodošli ni u jednoj drugoj većinskoj srpskoj sredini na Kosovu i Metohiji. Promoteri i sponzori jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti, ako u njima ima imalo odgovornosti i mudrosti, u budućnosti će uvažavati tu činjenicu.

Srbi, posebno u enklavama južno od Ibra, su zaplašeni poslednjim dešavanjima, jer se svi događaji sa severa upravo reflektuju na bezbednost Srba u izolovanim enklavama. Kako ih ohrabriti?

Godine dijaloga Beograda i Prištine donele su sporu ali konstantnu deeskalaciju i poboljšanje bezbednosnih prilika na terenu, a to je najveće i najvažnije postignuće briselskih pregovora, bez obzira na sve manjkavosti tog procesa. Mi na dijalogu i izbegavanju sukoba insistiramo upravo imajući na umu bezbednost našeg naroda u opštinama južno od Ibra. Naši sunarodnici u Pomoravlju, Metohiji i centralnom Kosovu, mogu da budu uvereni da će Beograd nastaviti da sprovodi najodgovorniju moguću politiku i da nikome nećemo dati izgovor za ponavljanje događaja iz 2004. godine. Sa druge strane, mogu biti sigurni da će Srbija biti čvrsta u stavu da više nikada našem narodu ne sme da se dogodi martovski pogrom, „Oluja“ ili sličan masovni zločin koji bi možda neko mogao da pokuša da počini bez obzira na miroljubivu i odgovornu politiku Beograda.

Rekli ste da ste izgubili poverenje u Prištinu ali i međunarodne predstavnike. Šta očekujete u nastavku pregovora sa Prištinom i da li je moguće očekivati realizaciju već postignutih dogovora, pre svega onog oko ZSO?

Mi smo jasno poručili da od Prištine više ništa i ne očekujemo, jer tamošnji politički lideri i pregovarači posle godina nekorektnog, dvoličnog i verolomnog ponašanja za nas nemaju više nikakav kredibilitet. Iako su pojedini krugovi u Briselu sve vreme bili manje ili više naklonjeni drugoj strani, mi, međutim, kao država kandidat za članstvo u Evropskoj uniji imamo puno pravo da od briselske administracije kao partnera očekujemo promenu prakse i odnosa prema samim pregovorima. Evropska unija je sama insistirala na tome da bude deo rešenja na Kosovu i Metohiji, a rešenje, sada je valjda svima jasno, ne može biti diktat i dovođenje srpskog naroda i Srbije pred svršen čin. Tokom čitavog pregovaračkog procesa bili smo veoma konstruktivni, ali postoje neke granice koje se ne smeju preći u ophođenju dveju partnerskih strana, a ja se nadam da Srbija i EU i dalje jesu partneri.

Imaju li, dakle, manevarskog prostora Priština i EU za prolongiranje realizacije suštine iz Briselskog sporazuma a to je formiranje Zajednice srpskih opština?

Uskoro će se navršiti četiri godine od potpisivanja prvog briselskog sporazuma, čija je glavna tačka formiranje Zajednice srpskih opština. Proces formiranja još nije ni počeo, a kada sa Zapada Prištini i stignu neke javne primedbe zbog toga, one su isključivo kurtoaznog karaktera. Predstavnici Prištine sve otvorenije poručuju da njih ZSO i ne zanima i ne vidim da im zbog toga fali i dlaka sa glave. EU, kao posrednik i garant dogovora, treba da spašava sam smisao dijaloga Beograda i Prištine, i to tako što će insistirati na formiranju ZSO, kao ključnom elementu prvog briselskog sporazuma. Naša strana ostaje opredeljena za dijalog, a verujem da i EU švata svu opasnost njegovog izostanka.