Godišnjica martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji obavezuje nas na saosećanje sa porodicama stradalih i onih koji 14 godina kasnije i dalje čežnjivo upiru pogled ka svom zavičaju, nemoćni da se u njega vrate.
Taj tragični događaj opominje na empatiju i solidarnost, i podseća da se u zlim vremenima, kada ideologije mržnje prevladaju nad čovečnošću, na udaru zla može naći svako, samo zato što pripada nepoželjnoj nacionalnoj, etničkoj ili verskoj grupi.
Po svojoj neselektivnosti, intenzitetu mržnje i rušilačkoj energiji, martovski pogrom nesumnjivo spada u red najmonstruoznijih zločina novijeg doba.
Lažnu tezu o spontanom talasu nasilja, proisteklom iz revolta zbog utapanja dvoje albanske dece u selu Čabra, sve vreme plasiraju upravo oni koji su nasilje inspirisali i organizovali, između ostalog i da bi izbegli krivičnu odgovornost skrivajući se iza navodnog „dešavanja naroda“.
Naravno da martovski pogrom nije bio spontani izliv nasilja. On je bez sumnje organizovan od strane albanskih političkih, kriminalnih i parabezbednosnih struktura, sa ciljem da se preostali Srbi etnički očiste sa prostora Kosova i Metohije, i ta namera je u mnogim delovima naše južne pokrajine, nažalost, uspešno sprovedena u delo.
Neshvatljivo je da je veliki deo međunarodne zajednice, posebno one države koje se izdaju za lučonoše demokratije, ostao ravnodušan pred ovim masovnim zločinom sprovedenim po modelima viđenim u Ruandi ili Kambodži, i rešen da stvar prepusti zaboravu, računajući na naše kratko pamćenje i sviknutost srpskog naroda na patnju.
Danas poručujemo da Srbija i srpski narod nikada neće zaboraviti martovski pogrom na Kosovu i Metohiji, da nikada neće odustati od insistiranja na pravdi i kažnjavanju krivaca, te da nikada više neće dozvoliti da mu se nešto slično dogodi. Onima koji odgovorne za zločin štite poručujemo da nikada ništa dobro nije proisteklo, niti može proisteći iz patnje drugih i prećutkivanja zlodela.