Годишњица мартовског погрома на Косову и Метохији обавезује нас на саосећање са породицама страдалих и оних који 14 година касније и даље чежњиво упиру поглед ка свом завичају, немоћни да се у њега врате.
Тај трагични догађај опомиње на емпатију и солидарност, и подсећа да се у злим временима, када идеологије мржње превладају над човечношћу, на удару зла може наћи свако, само зато што припада непожељној националној, етничкој или верској групи.
По својој неселективности, интензитету мржње и рушилачкој енергији, мартовски погром несумњиво спада у ред најмонструознијих злочина новијег доба.
Лажну тезу о спонтаном таласу насиља, проистеклом из револта због утапања двоје албанске деце у селу Чабра, све време пласирају управо они који су насиље инспирисали и организовали, између осталог и да би избегли кривичну одговорност скривајући се иза наводног „дешавања народа“.
Наравно да мартовски погром није био спонтани излив насиља. Он је без сумње организован од стране албанских политичких, криминалних и парабезбедносних структура, са циљем да се преостали Срби етнички очисте са простора Косова и Метохије, и та намера је у многим деловима наше јужне покрајине, нажалост, успешно спроведена у дело.
Несхватљиво је да је велики део међународне заједнице, посебно оне државе које се издају за лучоноше демократије, остао равнодушан пред овим масовним злочином спроведеним по моделима виђеним у Руанди или Камбоџи, и решен да ствар препусти забораву, рачунајући на наше кратко памћење и свикнутост српског народа на патњу.
Данас поручујемо да Србија и српски народ никада неће заборавити мартовски погром на Косову и Метохији, да никада неће одустати од инсистирања на правди и кажњавању криваца, те да никада више неће дозволити да му се нешто слично догоди. Онима који одговорне за злочин штите поручујемо да никада ништа добро није проистекло, нити може проистећи из патње других и прећуткивања злодела.