Vučić: Nema budućnosti KiM bez dogovora Srba i Albanaca

Kosovo je mesto teškog stradanja srpskog naroda, i zato je Srbima teško da na bilo koji način i neretko racionalno i realno razmišljaju o Kosovu i Metohiji. Jer, kada mnogo krvi položite u temelje određene teritorije, onda vam je mnogo teško da sagledavate budućnost na racionalan i realan način. Zadatak je da u razgovoru sa Albancima pokušamo da pronađemo kompromis oko pravnog statusa, oko kojeg se spore Beograd i Priština.

Ne pristaje na nemogućnost rešenja i u najvećim kriznim situacijama, ne plaši se izazova iako ima gotovo nešvatljiv instinkt za opasnost, ne ličnu već nacionalnu, regionalnu i opštu. Nastoji da nađe najcelišodniji odgovor na sve izazove. On je nesumljivo reformator u državničkom, ekonomskom i političkom punom značenju te reči, i nestvarno popularan u našem narodu. Respektovan od sagovornika i suparnika u svetu, nepoželjan, ali neumoljiv pregovarač, čvrstih argumenata, pune iskrenosti i čeličnih uverenja u svoje stavove i opredeljenja. Neumoljivo odlučan u strategijskom smislu, ali i praktičan u taktičkim detaljima, energičan i emotivan, ali lišen srdžbe i besa. Ceni marljivost, upornost i znanje, ne voli dvoličnost, prezire lenjost i neznanje, grozi se alavosti i prostakluka, jednako poštuje i intelektualce i seljake. Iskreni je pobornik političke slobode i nepokolebljivi zastupnik pravne sigurnosti. Posebno ga determinišu dostojanstvo u državničkom ophođenju, mirnoća i ozbiljnost u postavljanju i ostvarivanju ciljeva, realno i mudro prosuđivanje i objektivno rasuđivanje. Britak polemičar i kristalno jasan retoričar, konsolidovao srpske finansije, spasao zemlju od bankrotstva, doveo najviše investicija u regionu, prepolovio nezaposlenost, ojačao Vojsku Srbije i ugled Srbije u svetu, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić govori za „Jedinstvo”.

Može li se uopšte govoriti o sadašnjim problemima i rešavanju „kosovskog čvora” bez osvrtanja na istoriju i od kada su nastali problemi Srbije na Kosovu i Metohiji?

Od balkanskih ratova kada Srbija prvi put uspostavlja svoju kontrolu na Kosovu i Metohiji. Ljudi zaboravljaju da smo mi imali svoje konzule u Prištini u periodu i pre toga . Da su nam čak konzuli ubijani krajem 19. veka i to baš u Prištini. Jer, mi valjda negde mislimo kako je sve bilo pod našom kontrolom 630 godina, otprilike od Kosovskog boja.Ne, naprotiv. Od balkanskih ratova, kada takozvani Kosovski vilajet, u okviru turske carevine ulazi u sastav srpskih zemalja i kasnije Kraljevine ŠS i Kraljevine Jugoslavije. Ako samo taj period posmatramo, nije to dovoljno lako.Uvek je on bio praćen sukobima i različitim suprotstavljenim interesima Srba i Albanaca. Uvek je to bila žestoka borba za teritoriju i za opstanak na teritoriji, na kojoj su Albanci mislili da imaju apsalutno pravo, a za koju su Srbi smatrali da imaju i istorijsko pravo i civilizacijsko pravo, zbog svojih manastira, crkava i svih drugih prava... Tu smo imali uvek sukob. Ako pogledate u novijoj Jugoslaviji, Srbi su od procenta 21, 22 posto na KiM , koliko nas je bilo 1961. po popisu, uspeli da padnemo, pre izbijanja sukoba na KiM ispod 12 posto. Albanci su rađali više dece i to im je bio čak i deo politike. Demografska politika na KiM je bila deo opšte politike Albanaca, naročito od 1961 do 2000. godine. U tome su uspeli. Srbe su sveli na 11 posto. Taj broj je posle ulaska Kfora i Nato na Kosovo i Metohiju i proterivanja velikog broja Srba smanjen, i danas je on na oko 6-7 procenata. Ali, u svakom slučaju Kosovo je mesto teškog stradanja srpskog naroda, i zato je Srbima i teško da na bilo koji način i neretko racionalno i realno razmišljaju o Kosovu i Metohiji. I meni i vama i svakome od nas, jer kada izgubite mnogo, kada mnogo krvi položite u temelje određene teritorije, onda vam je mnogo teško da sagledavate budućnost na racionalan i realan način. To je jedan od problema sa kojim se mi danas suočavamo. Takođe, moram da kažem da su Albanci u to vreme vršili svakodnevni pritisak na Srbe od političkog, ekonomskog do fizičkog. Mnoga sela srpska su ostala bez igde ikoga. Ljudi ostali bez svog korena. Posle maltretiranja po školama, po bolnicama i na svakom drugom mestu, ljudi su samo tražili spas u centralnoj Srbiji. Tako smo imali prvi talas iseljavanja šezdesetih godina a zatim veliki talas osamdesetih godina. Ljudi su kroz školovanje svoje dece tražili način da pređu u centralnu Srbiju, što su im mnogi zamerali. Mnogi ljudi im danas na KiM zameraju, tvrdeći da bi bilo mnogo lakše da su ostali i da im ne bi mogli ništa Albanci. Ti ljudi su samo išli željom da pomognu svojoj deci i da im osiguraju bolju budućnost. Kao država nismo našli odgovore u datom trenutku, a nismo ni kao narod našli najbolje odgovore. Nismo ih našli ni devedesetih godina. Trebalo ih je naći u ozbiljnim razgovorima sa Albancima, u realnijem i racionalnijem pristupu, i trebalo je razumeti šta je to, što se u svetu dešava. To, što ću ja danas da kažem sve najgore o Nato agresiji, a uvek sam govorio i govoriću za razliku od mnogih drugih, ne znači da mi nismo morali bolje da računamo i da bolje vidimo šta se sprema i koliko obesti i bahatosti ima u zapadnom svetu i šta su sve spremni da urade protiv srpskog naroda da bi pokazali i potvrdili svoju volju. Platili smo visoku cenu i naša vojska i naša policija, ali pre svega naš narod na Kosovu i Metohiji.

Ljudi koji su vladali do 2012. godine, tvrde da su sve ispravno radili po pitanju Kosova i Metohije. Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, šta ste nasledili, kakav status Kosova i ko je postavio granice na Jarinju i Brnjaku?

Posle 2000. godine imali smo bezbroj jako pogrešnih odgovora. Tu imate činjenice . Nije bilo lako i nije bilo moguće voditi jednostavnu i dobru politiku, ali je bilo moguće voditi bolju politiku, i sedamdesetih i osamdesetih i devedesetih i dve hiljaditih i do 2010. ali za to plaćate cenu. Za lošu politiku uvek plaćate cenu. Godine 2011. u jeku njihovih hvalospeva da rade velike stvari za naš narod na Kosovu i Metohiji podigli su granicu na Jarinju i Brnjaku, prihvatili carinske obaveze, zajedno sa određenim policijskim obavezama, i stvaranjem takozvanog integrisanog graničnog prelaza. Tada su granični prelazi postavljeni. Sećate se tada da su Srbi iz Kosovske Mitrovice, Leposavića i Zvečana spalili to na Jarinju, a onda su ih hapsili, ne samo na KiM, već i po centralnoj Srbiji. Dakle, to je tačan datum.

Pre toga, desio se pogrom i Kosovo je proglasilo nezavisnost. Da li je Srbija adekvatno odgovorila na te izazove?

Ono što je još mnogo veći problem od takozvanih integrisanih prelaza je to što se zbivalo 2008. 2009. i 2010. godine. Imali smo užasno slab i nikakav odgovor 17. marta 2004. godine na pogrom srpskog stanovništva. Godine 2008. dolazi jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Naš odgovor je bio takav, da se organizuje skup, pa da se onda, pre svega, priča o nekakvim patikama i ne znam o čemu već. Jer, to su naravno i strane službe proizvele. Da čitav fokus priče o Kosovu skrenu na patike, iako je tu bilo desetine hiljada dobrih ljudi koji su došli da govore o svojoj državi i ugroženosti svoje zemlje. Strane službe su, preko svojih medijskih ekspozitura, priču o nezavisnosti Kosova prebacile na bizarni problem „ekcesa sa patikama”. Tako se ispostavilo da smo mi Srbi idioti kojima uopšte nije stalo do Kosova, već nam je stalo do dva para patika. Godine 2009. doneta je odluka da izvučemo pregovore iz UN i da ih smestimo u EU, iako je potpuno jasno da EU nema nikakvog balansa.

Zašto je to urađeno?

Zato što nisu mogli da podnesu i da izdrže pritisak spolja. Čim bi došao zapadni pritisak, oni bi odmah podlegli tom pritisku. Podsetiću vas na činjenicu da su mi svojevremeno predlagali posebnu rezoluciju za UN i molili sve naše partnere da glasaju za to. Onda su u avionu promenili sve. Čak su i naši afrički i azijski prijatelji bili iznenađeni i ljuti na nas, a o Rusima i Kinezima da i ne govorim. Stižemo do 2010. godine i to je nešto na šta jedino još nismo pronašli adekvatan odgovor. Za sve drugo mislim da je sva argumentacija na našoj strani. To je presuda Međunarodnog suda pravde. Jedna neozbiljna, neodgovorna i avanturistička odluka da se ide sa suludim pitanjem. Posebno, što se unapred znalo, da će Međunarodni sud pravde da vam pruži savetodavno mišljenje, da donese presudu u skladu sa stavovima zemalja koje učestvuju u presuđivanju, od kojh su većina već priznale nezavisno Kosovo. Bilo je potpuno jasno da nikakve šanse nemamo da dobijemo većinu. Katastrofalna odluka zbog koje ćemo vući katastrofalne posledice i ubuduće.

Da li to Priština u pregovorima koristi kao argumente u svoju korist?

Naravno, to je najteže. To je jedino na šta nisam mogao da odgovorim Tačiju u SB UN. Na sve drugo što je govorio, od Ahtisarijevog plana do kršenja Briselskog sporazuma i ZSO, on nije imao odgovora. Nije imao odgovora ni na tarife i takse. Jedino što se poziva sa određenom argumentacijom, to je na mišljenje Međunarodnog suda pravde. Ahtisarijev sporazum ni jednog sekunda nije bio u pravnom prometu. On je išao negde kao no peper, negde kao stvarni papir, kao nacrt, kao predlog, ali nikada nije bio u pravnom prometu. Tako da je za nas to što su uradili Tadić, Ćilas, Jeremić i Borko Stefanović, omča oko vrata u formalnom pravnom smislu reči. Situacija na terenu je bila mnogo teška i pre toga i neću ja njih da optužujem za sve na svetu. Nisam ja neozbiljan kao oni. Ali, ovo je bila katastrofalna i neodgovorna odluka. Apsolutno goru za državu i srpski narod nismo mogli da donesemo.

Na terenu je jako teško, a kako vreme prolazi Srbija će sve manje moći da afirmiše svoje prisustvo na KiM. Šta nam je sada činiti i koliki je manevarski prostor Srbije za delovanje?

Naše delovanje mora da ide u dva pravca i išlo je. Kada je donešen Briselski sporazum, niste bili srećni ni vi ni ja. Niko od nas nije bio srećan i znali smo da donosimo jedan papir koji nije sjajan. Međutim, ja sam i tada rekao, „držaćemo se Briselskog sporazuma kao što se Srbi drže Dejtona danas u BiH”, jer sam znao da nam međunarodna klima ne ide na ruku. Znao sam da će zapadne sile da nastave sa vršenjem pritiska . Mi smo time dobili određeno vreme, i u potpunosti ispunili naše obaveze. Znao sam da Albanci svoju jedinu obavezu neće da ispune. Ja sam to znao još 2013. godine. Mislim da sam u nekoliko intervjua to i rekao i više puta ponovio na konferencijama za novinare Znao sam da oni to ne žele da ispune, jer oni žive u jednoj pataloškoj iluziji, da su samo oni žrtve, da im je mnogo teško i da svi treba da im tetošimo. Albanci se i ne trude da svom narodu objasne istinu i da kažu ono što jeste, što se ja trudim na dnevnom nivou, ma koliko to bolno bilo i to predstavlja, rekao bih suštinsku razliku. I, ukoliko bismo mi uspeli, na bilo koji način, da uradimo dve stvari. Prva je fizička zaštita srpskog naroda, a druga ona što sam pokrenuo prilikom moje poslednje posete Kosovu i Metohiji u normalnim okolnostima kada nema ovih taksi, a to je drastično ekonomsko jačanje položaja Srba. Da im isplaćujemo penzije, da ih ojačamo ekonomski, da povećamo takozvani kosovski dodatak. Tada će Srbi biti snažniji i jači. Ali je to povezano sa ove prve dve stvari. Dakle, pre svega sa zaštitom našeg naroda i zato sam rekao da nikome nećemo dozvoliti ni pogrom ni proterivanje našeg življa. Bezbroj puta sam rekao neće biti nove „Oluje” i novog „Bljeska” nad srpskim narodom i to je zadatak za srpsku državu. Sa druge strane, zadatak je da u razgovoru sa Albancima pokušamo da pronađemo kompromis oko pravnog statusa, oko kojeg se spore Beograd i Priština. Ja mislim da bi to bilo jedino lekovito i jedino što bi moglo da sačuva i Srbe na KiM. Svi oni koji tvrde da je to grozno i užasno, pitam ih šta je alternativa. Alternativa je da na Kosovu ne bude nijednog Srbina i da na KiM ne bude ništa srpsko i posebno da na KiM ništa ne pripada Srbiji.

Da li je rešenje za Kosovo i Metohiju „zamrznututi konflikt”, odnosno čekanje da će se možda raspasti EU a Amerika oslabiti...?

Ja sam se naslušao tih priča, ali ni to neće promeniti odnose na terenu. Sve da se to tako desi, a neće, ni to ne bi promenilo odnose na terenu. Zamrznut konflikt je nemoguć. Za one koji tvrde da je „zamrznut konflikt” pravo rešenje, moje kontra pitanje je, i svako neka razmisli ko čita ovo što govorim, a pristaju li Albanci na to da oni budu ništa. Da oni budu vakuum u narednih 100 godina i da ništa ne preduzimaju , da sede ćute i gledaju. Da li vi stvarno mislite da je to realno? Govorim samo o Albancima a da ne govorim o njihovim zapadnim mentorima. Nije realno i nije moguće. A koga će oni da ugroze onda? Ugroziće Srbe. Hoće li Srbi na KiM na to da pristanu?Lako je iz beogradskih kafića soliti pamet srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i pričati velike srpske priče, ovakve ili onakve. Da ih pozovete samo da prošetaju do Kosova i Metohije mrzelo bi ih. Nisu nikada ni otišli, a kamoli da sede u rovu po zimi, ili nedaj Bože ratuju. Sve što govorim je istina, samo što to niko neće da kaže. Neretko i mi volimo da živimo u sopstvenim iluzijama, kao što Albanci žive u sopstvenim lažima. Oni, umesto da smanjuju očekivanja svog naroda u razgovorima sa Srbijom, sa Beogradom, sve vreme samo podižu očekivanja svog naroda i rade nešto što je nemoguće i što će se, na kraju krajeva njima obiti o glavu.

Zameraju vam za integraciju sudstva i policije. S obzirom da je Opštinski sud Priština bio izmešten u Niš, Opštinski sud Peć u Kragujevac, Prizren u Kruševac, Đakovica u Jagodinu a policija se povukla zajedno sa vojskom 1999. godine, te da privremene institucije u Prištini nisu prihvatale čak ni ostavinske rasprave tih sudova ili njihovih jedinica na KiM, da li smo mogli nešto bolje da uradimo po tom pitanju?

Ja bih najviše voleo da imamo srpske sudove i srpsku policiju na Kosovu i Metohiji, ali ih nismo imali već 15 godina. I sada teoretsko pitanje za vas. Neko siluje neku Srpkinju, a gde će i pred kojim sudom taj da odgovara. Recimo Srbin, siluje Srpkinju. Pred kojim sudom bi mogao da odgovara. Ni pred kojim i mi nismo imali nadležnosti nad tim. Što se tiče policije, ja mislim da smo najbolji mogući dogovor postigli, jer na severu radi 98 posto srpskih policajaca u te četiri opštine. U skladu sa etničkom strukturom te četiri opštine, iako su Albanci tražili etničku strukturu za sedam opština. To smatram jednim od svojih najvažnijih pobeda u Briselskom sporazumu. Oni su tražili da u to uđu Vučitrn, Srbica i južna Mitrovica. Tu bi oni imali oko 67 posto a danas već 69 posto stanovnika. Tada bi bilo 31 do 33 posto srpskih policajaca na severu. Imali biste oko 70 posto Albanaca. To nisam prihvatio i ne interesuje me ko će to da radi u južnoj Mitrovici ili u Vučitrnu, ne računajući Prilužje koje pripada Vučitrnu i Plemetinu koja pripada Obiliću. Mislim da smo tu odličan posao uradili. Druga je stvar što ljudi treba da razumeju, da Albanci neće da stanu. Oni smatraju da im pripada puna nezavisnost. Spremni su da se bore i da se tuku. Samo Srbi moraju da računaju i šta je to što Albanci traže da im ne dozvole da sve što hoće dobiju. Ali, moramo da računamo, šta je to što će da dobiju.

Da li je u takvim okolnostima moguće doći do kompromisa?

Ja se nadam da će oni da razmišljaju kao što i mi razmišljamo. Da je važnije od svega da sačuvamo mir , da gledamo u budućnost, da razvijamo našu ekonomiju, da razvijamo našu saradnju, da je to deset puta važnije nego bilo šta drugo. Verujem, odnosno imam male nade da je to moguće mada se plašim da smo veoma udaljeni od toga.

Ako bi recimo došlo do razgraničenja, kakav bi status imalo Pomoravlje, Srbi u centralnom KiM, Metohiji kao i SPC ?

Treba da sačekamo sa tim i ne bih o tome još da govorim.

Zamerate li Srpskoj pravoslavnoj crkvi što insistira na tome da je KiM kao kolevka srpskog naroda nedeljivo i isključivo srpsko?

Ja ništa ne zameram Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nikada nisam težu reč upotrebio za našu crkvu. Srpska crkva je na mnogo mesta uspela da sačuva srpski živalj. Ali, mogu da primetim nekoliko stvari nevezano za Crkvu. Zar nije manastir Ostrog naša svetinja? Manastir Svetog Vasilija Ostroškog je li naša svetinja, pa kako završi u drugoj državi? Kako niko nije prokleo one koji su lošu kampanju vodili za opstanak Crne Gore u Jugoslaviji? Naše velike svetinje su i Krka i Krupa. Imamo velike svetinje u centru Sarajeva. Imam ja i svoju crkvu u Čipuljiću a ne pripada Republici Srpskoj. Kada kažem svoju, moju lokalnu, a otac Slaviša je i danas tamo. I koliko hoćete naših svetinja. Naš saborni hram u Mostaru. Ali moram da kažem da se nekada ćuti, nekada se ništa ne govori a onda se ponekad ide suprotno svakoj logici. Ja nemam nikakav problem sa tim. Mislim da je važno da se čuje stav Crkve u svakom trenutku , da on mora da bude poštovan. A, kada mislim drugačije, sebi ću dati za pravo da o nečemu kažem drugačije. No, tu ima nešto drugo što smatram da je veoma interesantno. Ja mislim da su Hrvati napravili istorijsku grešku po pitanju BiH na isti način kao i mi ranije oko Kosova. Zahvaljujući tom imperijalnom pristupu u kojem su mislili da su svi ostali oko njih mali, računajući da je cela BiH pripadala nekadašnjoj NDH, smatrali su da ta crvena BiH mora da pripada Hrvatskoj i nikada nisu želeli nikakvu priču o podeli BiH. Tek je Čović poslednjih godina to počeo da traži, švatajući da su izgubili sve. Sada pogledajte Hrvati gube većinu u gotovo svim centralnobosanskim opštinama od Kiseljaka, Fojnice i Busovače. Još malu većinu imaju u Vitezu. Novi Travnik gotovo nikoga da nema, Bugojno su izgubili i Gornji Vakuf takođe. Varoš su izgubili iako su imali većinu. Vidite kako vas pogrešna politika, koja nije usklađena sa realnošću, sa onim što se zbiva na terenu, nego sa vašim mislima o onome šta je bilo pre 40 ili 50 godina ili šta biste želeli, dovodi do loših rezultata. Ono što sada Hrvati jure, hajde da spasemo šta se spasti može. To je tih devet, deset opština što imaju od Stoca, Mostara Širokog Brega , Ljubuškog, Posušja, Gruda, Kupresa, Livna, Duvna i to je to. Ali, tu su veći problemi u Mostaru i Stocu za njih, jer Bošnjaci to neće da prepuste Hrvatima. Sada vide kako se politika vodi drugačije. To je bilo pitanje neodgovornosti različitih krugova u Hrvatskoj, kao i svih naših političkih, crkvenih i svih drugih krugova oko Kosova i Metohije.

Kroz našu istoriju poznato je da su mnogi ljudi, vizionari koji su želeli dobro svom narodu i svojoj zemlji, predviđajući stvari unapred prokazani i nazivani izdajnicima. Da li nekada razmišljate o tome?

Meni je čast što su me optužili za nešto o čemu je govorio svojevremeno Dobrica Ćosić, na nešto drugačiji način i drugačijim jezikom, kada smo bili u desetostruko boljoj poziciji, što znači da je dobro video. Bolje nego ja danas, jer mi se čini da ovo što ja vidim je veoma očigledno. Ali, izgleda da mnogi politički ljudi i dalje imaju mrenu na očima, pa ne žele to da vide. Ja mislim da je to toliko jasno i toliko očigledno. Ljudi, da li vi stvarno mislite, da mi možemo da upravljamo bilo sa čim u Đakovici, Zrzu i Kačaniku... Nemojte kada vas molim da nekoga lažete. Da li mislim da možemo u Ranilugu ili u Gračanici ili u Kosovskoj Mitrovici, mislim da da. Ali, u čisto albanskim sredinama sigurno ne. Neću da lažem ljude. Ako neko hoće da ih laže, da će to samo po sebi da se desi, neka nastavi da ih laže, ja ne mogu.

Kako objasniti fenomen, da oni koji su godinama iznosili i pisali sve najgore za SPC , a odricali se KiM i u javnim nastupima odjednom postaju „vernici” i zaštitnici Ustava Srbije. Da li su promenili ubeđenja i ideologiju ili to čine da bi vama naudili?

Danas ste mogli da čujete jednu rečenicu Vuka Jeremića. Kaže, „Vučić nije dovoljno jak da izdrži pritiske, popustiće pod pritiskom kombinovanim spolja i iznutra”. Dakle, čovek vam otvoreno kaže o čemu se radi. Čovek vam otvoreno kaže da im smeta nezavisna Srbija, Srbija koja sama donosi odluke, a suština je u tome da pritisnemo Vučića, ili će da poludi ili će nešto da mu se desi. Neće moći da izdrži sve to kroz šta mora da prođe, pa ćemo da ga pritisnemo i tako će on morati da popusti. Mi ćemo imati podršku naših prijatelja spolja. Sada se postavlja pitanje a šta to neko spolja ima sa time, a zašto bi to neko spolja da ruši Vučića. Videli smo da je Haradinaj to rekao. Prošlo je tih mesec dana možda će da produži. Imate Hrvate koji se uključuju u celu priču. Tako sladostrasno navijanje nisam video. „Srećan sam šta su oni bili srećni”, ali sam negde zadovoljan zbog toga šta mi se čini da neki od njih koji su toliko srećni, ustvari ne žele jaku Srbiju, a jaku Srbiju vide ukoliko je vodi Vučić. To je za mene kompliment, kao i ono što piše Ivo Davor Štir, šta god mislio o njemu, a ne mislim ništa dobro kao ni on o meni, doživljavam ga i kao ideološkog protivnika. To govori koliko poštovanja oni imaju prema meni i prema Srbiji danas u odnosu na Srbiju ranije. Kada o svemu tome govorite, ja mislim da svi ti koji su učestvovali u uklanjanju Kosova iz naše političke svakodnevice, a danas bi da se vrate samo zato što im smeta Vučić, to je jedina tačka na koju misle da mogu da me sruše. Jer, kako da me sruše po ekonomskim pitanjima kada su nam svi parametri bolji. Kako da kažu da ulažemo u kulturu manje kada ulažemo mnogo više novca. Mi smo obnovili muzeje , pozorišta i sve ono što nije radilo u njihovo vreme. Kako da kažu da u sportu ulažemo manje, kada ulažemo nekoliko miliona evra više. Nekada ide desetine miliona evra kada su velika takmičenja u pitanju. Osvajamo medalje više nego ikada i 2017. i 2018. po tri puta više medalja u različitim sportovima. Ako neko može da mi pokaže oblast u ekonomiji i smanjenju javnog duga u nivou nezaposlenosti, ili gde su bili uspešni. Pa ni u jednoj. U svemu smo uspešniji. Onda moramo da stvari prebacimo na iracionalni nivo. Na pitanje emocija, tu je Kosovo dobro došlo. Mi Vučića možemo da rušimo sa različitih strana, da se udruže i ovi fašisti iz Dveri zajedno sa velikim lopovima i tajkunima Đilasom, Jeremićem ili Borkom Stefanovićem. Nema veze što su jedni ekstremno levi a drugi ekstremno desni. Nikakve veze nema. Samo je važno srušiti snažnu Srbiju, da bi oni mogli da se vrate na vlast i da nastave da pljačkaju i uništavaju Srbiju.

Da li je moguće preuzeti vlast bez izbora?

Naslovna strana jednih dnevnih novina poziva na nasilje i nasilno rušenje vlasti. Pozivaju izlazak na ulice jer legitimnim sredstvima ne mogu da dođu na vlast što im je prvi, osnovni i jedini cilj.

Postoji li mogućnost da izazovu incidente da bi skrenuli pažnju svetske javnosti na sebe?

Mogu da izazovu incidente a onda će država početi da reaguju. Dakle, sve je dozvoljeno dok ne proizvode nasilje. Kada proizvedu prvo nasilje država će da odgovori.

Albanci koriste svaku priliku da istaknu kako su oni žrtve Srba, iako su proporcionalno broju stanovnika Srbi daleko više stradali i kroz istoriju i devedesetih. Udruženja kidnapovanih i ubijenih tvrde da su njihovi najmiliji bili živi sve do 21. marta 2002. kada su svi Albanci pušteni iz srpskih zatvora bez obzira na težinu zločina koji su izvršili. Zašto je državni vrh Srbije amnestirao one koji su vršili zločine nad Srbima?

Obično oni govore o slučaju braće Mazreku. Tada je svet primoravao Vojislava Koštunicu da potpiše pomilovanje za sve njih a svet se hvatao za Fljoru Brovinu. Suština je bila u tome da su mnogi koji su činili zločine nad Srbima pušteni i mi zato danas imamo problema u krivično pravnom gonjenju Fatmira Ljimaja. Zato što je trebalo još izjava uzeti i svedočenja prikupiti . Ja ne mogu da tvdrim da su svi ti ljudi bili živi do tog trenutka pa ih je neko na prečac pobio.

To tvrde porodice žrtava?

Naše je da ih saslušamo i da vidimo da li možemo da pronađemo dokaze za to. Ali. da je time nanešena značajna šteta nama, nema nikakve sumnje. To je bilo sve vraćanje dugova za podršku u rušenju Miloševića.

Albanci su jedinstveni kada je u pitanju njihov nacionalni intetres a u Srbiji umesto nacionalnog konsenzusa oko Kosova i Metohije i nacionalne solidarnosti sa Srbima koji protestuju danima na KiM, dobili smo proteste u Beogradu onih koji su vladali do 2012. godine. Da li nam ta činjenica sve govori?

Ne možemo da imamo jedinstvo. Zašto ne možemo da imamo? Ne možemo da imamo, zato što su tu uvek umešane različite velike sile. Kod nas Srba svaki Srbin vodi svoju politiku. Ali, mimo toga velike sile su uvek radile na razjedinjavanju Srba kao velikog naroda Zapadnog Balkana i brojčano i duhovno i civilizacijski, kulturološki i kako god okrenete. Uvek su radili na razjedinjavanju našeg naroda i nije to slučajno što više ne sme i ne treba da se govori o protestu našeg naroda na Kosovu i Metohiji, već bi trebalo da se priča o nekakvim drugim protestima. Medije Šolakove i Đilasove nikada nisu zanimali protesti našeg naroda i šta ih briga da li će naši ljudi moći da žive dole ili neće. Ništa ni ne nude našem narodu. Ne mogu ni da im kažu vratićemo taksu odmah ili ukinuće taksu i biće ne znam šta. Ne interesuje ih to.

Imaju li vaši politički protivnici predlog za rešavanje kosovskog problema?

Nemaju, naravno. Trudio sam se da ga čujem u poslednje dve godine i nikada ga nisam čuo. Jedino što sam znao, a to je da će na svaki racionalan i razuman predlog da skoče i jedino to i rade.

Srbija je opredelila preko 50 miliona evra za ekonomsku pomoć srpskom stanovništvu na KiM. Kako to realizovati u situaciji uvedenih taksi i drugih ucena Prištine?

Sada je to skoro nemoguće. Zato je potrebno da se to promeni. Sada nam ostaje da pomognemo Srbima da prežive, u čemu ćemo im na svaki mogući način pomoći.

Očekujete li da će EU i SAD skoro upotrebiti mehanizme da nateraju Prištinu da ukine anticivilizacijske mere prema Srbiji?

Ja očekujem da se to dogodi. zzPostoji li mogućnost da se održi velika međunarodna konferencija po unapred određenim principima uz učešće velikih sila i zainteresovanih strana, koja bi istovremeno uzela u razmatranje i srpsko i albansko pitanje na Balkanu, uvažavajući jednako obe strane? Nije moguće održati veliku konferenciju sa učešćem velikih sila, ako pre toga nema dogovora Srba i Albanaca. Mogu velike sile da kažu šta hoće, ako nema dogovora, ako se ne saglase Albanci ili mi Srbi, od toga nema ništa. Dakle, ja mislim da je neophodan dogovor Srba i Albanaca, a onda možete da organizujete tehnički šta hoćete i kako hoćete. Mi i Albanci moramo da poštujemo jedni druge, da razmišljamo i o interesu onog drugog naroda i da vidimo kako sebe vidimo u budućnosti. Ostalo su sve tehničke finese, a ja govorim o suštinskom pitanju. Suština je da Srbi i Albanci moraju da postignu sporazum.

Na KiM od 1999. vršljaju razno - razne zapadne obaveštajne službe, a Kfor je zvanično odgovoran za bezbednost stanovništva. Da li vas boli kada vas politički neistomišljenici optužuju za ubistvo Olivera Ivanovića?

Naravno da boli. To je toliko bezobrazno i bezobzirno. Ja ne mogu da kažem da smo bili posebni prijatelji, ali smo bili veoma, veoma dobri poznanici. Pomogao sam mu mnogo dok je bio u zatvoru. Nastavio sam da mu pomažem i po izlasku iz zatvora, čak i kada nismo bili na istoj političkoj strani. Ali, ja o konkretnim stvarima ne želim da govorim. O tome ako bude htela njegova supruga neka govori. Ona je prisustvovala svakom našem sastanku. Tako da smo se možda samo jednom sreli da ona nije bila prisutna. Ja sam svog starijeg sina Danila poslao da ga sačeka kada je izlazio iz zatvora, da mu prenese moje pozdrave i podršku, da pomognemo dalje toj porodici. Ali, kada imate posla sa psihopatama, koji valjda polaze od sebe ili bi želeli da stvari vide onako kako bi im to odgovaralo, onda na to najbolje da ćutite kao što ćutim sve vreme.

Život ne čeka. Dolaze nove generacije kojima treba ostaviti bolju i srećniju zemlju. Kakvu ste Vi Srbiju nasledili, a kakvu želite da ostavite budućim generacijama?

Da ne bih nešto idealizovao a nešto sasvim, Srbija je bila pred bankrotstvom. Srbija je bila zemlja bez fabrika. Ono šta smo radili u međuvremenu je da smo je delimično reindustrijalizovali, da smo vratili posao dobrom delu ljudi. Ljudi danas imaju znatno više nade nego ranije, porasle su plate, povećane su penzije a moralo je zato da se prođe kroz trnje, kroz pakao, kroz teške mere, kroz mnogo odgovornih i ozbiljnih poteza. Ja mislim da, ukoliko ne bude velike svetske ekonomske krize, da Srbija ima raščišćen put čistog, dobrog i snažnog ekonomskog razvoja. I, ukoliko ne bude bilo problema bezbednosti i sigurnosti za naš narod na KiM, ja nemam bojazan za budućnost našeg roda i za budućnost Srbije. Ali, da će to sve biti lako, neće. Još mnogo posla je pred nama. Moramo još snažnije da zasučemo rukave i još više da radimo. Uveren sam, da će oni, koji budu došli posle nas imati mnogo manji javni dug nego galopirajući u koji sam ja ušao ulazeći u Vladu. Mislim da to šta se učinilo moraće svako da prizna i zbog toga sam zadovoljan. Da uvek može bolje, može.