Вучић: Нема будућности КиМ без договора Срба и Албанаца

Косово је место тешког страдања српског народа, и зато је Србима тешко да на било који начин и неретко рационално и реално размишљају о Косову и Метохији. Јер, када много крви положите у темеље одређене територије, онда вам је много тешко да сагледавате будућност на рационалан и реалан начин. Задатак је да у разговору са Албанцима покушамо да пронађемо компромис око правног статуса, око којег се споре Београд и Приштина.

Не пристаје на немогућност решења и у највећим кризним ситуацијама, не плаши се изазова иако има готово нешватљив инстинкт за опасност, не личну већ националну, регионалну и општу. Настоји да нађе најцелишоднији одговор на све изазове. Он је несумљиво реформатор у државничком, економском и политичком пуном значењу те речи, и нестварно популаран у нашем народу. Респектован од саговорника и супарника у свету, непожељан, али неумољив преговарач, чврстих аргумената, пуне искрености и челичних уверења у своје ставове и опредељења. Неумољиво одлучан у стратегијском смислу, али и практичан у тактичким детаљима, енергичан и емотиван, али лишен срџбе и беса. Цени марљивост, упорност и знање, не воли дволичност, презире лењост и незнање, грози се алавости и простаклука, једнако поштује и интелектуалце и сељаке. Искрени је поборник политичке слободе и непоколебљиви заступник правне сигурности. Посебно га детерминишу достојанство у државничком опхођењу, мирноћа и озбиљност у постављању и остваривању циљева, реално и мудро просуђивање и објективно расуђивање. Бритак полемичар и кристално јасан реторичар, консолидовао српске финансије, спасао земљу од банкротства, довео највише инвестиција у региону, преполовио незапосленост, ојачао Војску Србије и углед Србије у свету, председник Републике Србије Александар Вучић говори за „Јединство”.

Може ли се уопште говорити о садашњим проблемима и решавању „косовског чвора” без освртања на историју и од када су настали проблеми Србије на Косову и Метохији?

Од балканских ратова када Србија први пут успоставља своју контролу на Косову и Метохији. Људи заборављају да смо ми имали своје конзуле у Приштини у периоду и пре тога . Да су нам чак конзули убијани крајем 19. века и то баш у Приштини. Јер, ми ваљда негде мислимо како је све било под нашом контролом 630 година, отприлике од Косовског боја.Не, напротив. Од балканских ратова, када такозвани Косовски вилајет, у оквиру турске царевине улази у састав српских земаља и касније Краљевине ШС и Краљевине Југославије. Ако само тај период посматрамо, није то довољно лако.Увек је он био праћен сукобима и различитим супротстављеним интересима Срба и Албанаца. Увек је то била жестока борба за територију и за опстанак на територији, на којој су Албанци мислили да имају апсалутно право, а за коју су Срби сматрали да имају и историјско право и цивилизацијско право, због својих манастира, цркава и свих других права... Ту смо имали увек сукоб. Ако погледате у новијој Југославији, Срби су од процента 21, 22 посто на КиМ , колико нас је било 1961. по попису, успели да паднемо, пре избијања сукоба на КиМ испод 12 посто. Албанци су рађали више деце и то им је био чак и део политике. Демографска политика на КиМ је била део опште политике Албанаца, нарочито од 1961 до 2000. године. У томе су успели. Србе су свели на 11 посто. Тај број је после уласка Кфора и Нато на Косово и Метохију и протеривања великог броја Срба смањен, и данас је он на око 6-7 процената. Али, у сваком случају Косово је место тешког страдања српског народа, и зато је Србима и тешко да на било који начин и неретко рационално и реално размишљају о Косову и Метохији. И мени и вама и свакоме од нас, јер када изгубите много, када много крви положите у темеље одређене територије, онда вам је много тешко да сагледавате будућност на рационалан и реалан начин. То је један од проблема са којим се ми данас суочавамо. Такође, морам да кажем да су Албанци у то време вршили свакодневни притисак на Србе од политичког, економског до физичког. Многа села српска су остала без игде икога. Људи остали без свог корена. После малтретирања по школама, по болницама и на сваком другом месту, људи су само тражили спас у централној Србији. Тако смо имали први талас исељавања шездесетих година а затим велики талас осамдесетих година. Људи су кроз школовање своје деце тражили начин да пређу у централну Србију, што су им многи замерали. Многи људи им данас на КиМ замерају, тврдећи да би било много лакше да су остали и да им не би могли ништа Албанци. Ти људи су само ишли жељом да помогну својој деци и да им осигурају бољу будућност. Као држава нисмо нашли одговоре у датом тренутку, а нисмо ни као народ нашли најбоље одговоре. Нисмо их нашли ни деведесетих година. Требало их је наћи у озбиљним разговорима са Албанцима, у реалнијем и рационалнијем приступу, и требало је разумети шта је то, што се у свету дешава. То, што ћу ја данас да кажем све најгоре о Нато агресији, а увек сам говорио и говорићу за разлику од многих других, не значи да ми нисмо морали боље да рачунамо и да боље видимо шта се спрема и колико обести и бахатости има у западном свету и шта су све спремни да ураде против српског народа да би показали и потврдили своју вољу. Платили смо високу цену и наша војска и наша полиција, али пре свега наш народ на Косову и Метохији.

Људи који су владали до 2012. године, тврде да су све исправно радили по питању Косова и Метохије. Када је у питању Косово и Метохија, шта сте наследили, какав статус Косова и ко је поставио границе на Јарињу и Брњаку?

После 2000. године имали смо безброј јако погрешних одговора. Ту имате чињенице . Није било лако и није било могуће водити једноставну и добру политику, али је било могуће водити бољу политику, и седамдесетих и осамдесетих и деведесетих и две хиљадитих и до 2010. али за то плаћате цену. За лошу политику увек плаћате цену. Године 2011. у јеку њихових хвалоспева да раде велике ствари за наш народ на Косову и Метохији подигли су границу на Јарињу и Брњаку, прихватили царинске обавезе, заједно са одређеним полицијским обавезама, и стварањем такозваног интегрисаног граничног прелаза. Тада су гранични прелази постављени. Сећате се тада да су Срби из Косовске Митровице, Лепосавића и Звечана спалили то на Јарињу, а онда су их хапсили, не само на КиМ, већ и по централној Србији. Дакле, то је тачан датум.

Пре тога, десио се погром и Косово је прогласило независност. Да ли је Србија адекватно одговорила на те изазове?

Оно што је још много већи проблем од такозваних интегрисаних прелаза је то што се збивало 2008. 2009. и 2010. године. Имали смо ужасно слаб и никакав одговор 17. марта 2004. године на погром српског становништва. Године 2008. долази једнострано проглашење независности Косова. Наш одговор је био такав, да се организује скуп, па да се онда, пре свега, прича о некаквим патикама и не знам о чему већ. Јер, то су наравно и стране службе произвеле. Да читав фокус приче о Косову скрену на патике, иако је ту било десетине хиљада добрих људи који су дошли да говоре о својој држави и угрожености своје земље. Стране службе су, преко својих медијских експозитура, причу о независности Косова пребациле на бизарни проблем „екцеса са патикама”. Тако се испоставило да смо ми Срби идиоти којима уопште није стало до Косова, већ нам је стало до два пара патика. Године 2009. донета је одлука да извучемо преговоре из УН и да их сместимо у ЕУ, иако је потпуно јасно да ЕУ нема никаквог баланса.

Зашто је то урађено?

Зато што нису могли да поднесу и да издрже притисак споља. Чим би дошао западни притисак, они би одмах подлегли том притиску. Подсетићу вас на чињеницу да су ми својевремено предлагали посебну резолуцију за УН и молили све наше партнере да гласају за то. Онда су у авиону променили све. Чак су и наши афрички и азијски пријатељи били изненађени и љути на нас, а о Русима и Кинезима да и не говорим. Стижемо до 2010. године и то је нешто на шта једино још нисмо пронашли адекватан одговор. За све друго мислим да је сва аргументација на нашој страни. То је пресуда Међународног суда правде. Једна неозбиљна, неодговорна и авантуристичка одлука да се иде са сулудим питањем. Посебно, што се унапред знало, да ће Међународни суд правде да вам пружи саветодавно мишљење, да донесе пресуду у складу са ставовима земаља које учествују у пресуђивању, од којх су већина већ признале независно Косово. Било је потпуно јасно да никакве шансе немамо да добијемо већину. Катастрофална одлука због које ћемо вући катастрофалне последице и убудуће.

Да ли то Приштина у преговорима користи као аргументе у своју корист?

Наравно, то је најтеже. То је једино на шта нисам могао да одговорим Тачију у СБ УН. На све друго што је говорио, од Ахтисаријевог плана до кршења Бриселског споразума и ЗСО, он није имао одговора. Није имао одговора ни на тарифе и таксе. Једино што се позива са одређеном аргументацијом, то је на мишљење Међународног суда правде. Ахтисаријев споразум ни једног секунда није био у правном промету. Он је ишао негде као но пепер, негде као стварни папир, као нацрт, као предлог, али никада није био у правном промету. Тако да је за нас то што су урадили Тадић, Ћилас, Јеремић и Борко Стефановић, омча око врата у формалном правном смислу речи. Ситуација на терену је била много тешка и пре тога и нећу ја њих да оптужујем за све на свету. Нисам ја неозбиљан као они. Али, ово је била катастрофална и неодговорна одлука. Апсолутно гору за државу и српски народ нисмо могли да донесемо.

На терену је јако тешко, а како време пролази Србија ће све мање моћи да афирмише своје присуство на КиМ. Шта нам је сада чинити и колики је маневарски простор Србије за деловање?

Наше деловање мора да иде у два правца и ишло је. Када је донешен Бриселски споразум, нисте били срећни ни ви ни ја. Нико од нас није био срећан и знали смо да доносимо један папир који није сјајан. Међутим, ја сам и тада рекао, „држаћемо се Бриселског споразума као што се Срби држе Дејтона данас у БиХ”, јер сам знао да нам међународна клима не иде на руку. Знао сам да ће западне силе да наставе са вршењем притиска . Ми смо тиме добили одређено време, и у потпуности испунили наше обавезе. Знао сам да Албанци своју једину обавезу неће да испуне. Ја сам то знао још 2013. године. Мислим да сам у неколико интервјуа то и рекао и више пута поновио на конференцијама за новинаре Знао сам да они то не желе да испуне, јер они живе у једној паталошкој илузији, да су само они жртве, да им је много тешко и да сви треба да им тетошимо. Албанци се и не труде да свом народу објасне истину и да кажу оно што јесте, што се ја трудим на дневном нивоу, ма колико то болно било и то представља, рекао бих суштинску разлику. И, уколико бисмо ми успели, на било који начин, да урадимо две ствари. Прва је физичка заштита српског народа, а друга она што сам покренуо приликом моје последње посете Косову и Метохији у нормалним околностима када нема ових такси, а то је драстично економско јачање положаја Срба. Да им исплаћујемо пензије, да их ојачамо економски, да повећамо такозвани косовски додатак. Тада ће Срби бити снажнији и јачи. Али је то повезано са ове прве две ствари. Дакле, пре свега са заштитом нашег народа и зато сам рекао да никоме нећемо дозволити ни погром ни протеривање нашег живља. Безброј пута сам рекао неће бити нове „Олује” и новог „Бљеска” над српским народом и то је задатак за српску државу. Са друге стране, задатак је да у разговору са Албанцима покушамо да пронађемо компромис око правног статуса, око којег се споре Београд и Приштина. Ја мислим да би то било једино лековито и једино што би могло да сачува и Србе на КиМ. Сви они који тврде да је то грозно и ужасно, питам их шта је алтернатива. Алтернатива је да на Косову не буде ниједног Србина и да на КиМ не буде ништа српско и посебно да на КиМ ништа не припада Србији.

Да ли је решење за Косово и Метохију „замрзнутути конфликт”, односно чекање да ће се можда распасти ЕУ а Америка ослабити...?

Ја сам се наслушао тих прича, али ни то неће променити односе на терену. Све да се то тако деси, а неће, ни то не би променило односе на терену. Замрзнут конфликт је немогућ. За оне који тврде да је „замрзнут конфликт” право решење, моје контра питање је, и свако нека размисли ко чита ово што говорим, а пристају ли Албанци на то да они буду ништа. Да они буду вакуум у наредних 100 година и да ништа не предузимају , да седе ћуте и гледају. Да ли ви стварно мислите да је то реално? Говорим само о Албанцима а да не говорим о њиховим западним менторима. Није реално и није могуће. А кога ће они да угрозе онда? Угрозиће Србе. Хоће ли Срби на КиМ на то да пристану?Лако је из београдских кафића солити памет српском народу на Косову и Метохији и причати велике српске приче, овакве или онакве. Да их позовете само да прошетају до Косова и Метохије мрзело би их. Нису никада ни отишли, а камоли да седе у рову по зими, или недај Боже ратују. Све што говорим је истина, само што то нико неће да каже. Неретко и ми волимо да живимо у сопственим илузијама, као што Албанци живе у сопственим лажима. Они, уместо да смањују очекивања свог народа у разговорима са Србијом, са Београдом, све време само подижу очекивања свог народа и раде нешто што је немогуће и што ће се, на крају крајева њима обити о главу.

Замерају вам за интеграцију судства и полиције. С обзиром да је Општински суд Приштина био измештен у Ниш, Општински суд Пећ у Крагујевац, Призрен у Крушевац, Ђаковица у Јагодину а полиција се повукла заједно са војском 1999. године, те да привремене институције у Приштини нису прихватале чак ни оставинске расправе тих судова или њихових јединица на КиМ, да ли смо могли нешто боље да урадимо по том питању?

Ја бих највише волео да имамо српске судове и српску полицију на Косову и Метохији, али их нисмо имали већ 15 година. И сада теоретско питање за вас. Неко силује неку Српкињу, а где ће и пред којим судом тај да одговара. Рецимо Србин, силује Српкињу. Пред којим судом би могао да одговара. Ни пред којим и ми нисмо имали надлежности над тим. Што се тиче полиције, ја мислим да смо најбољи могући договор постигли, јер на северу ради 98 посто српских полицајаца у те четири општине. У складу са етничком структуром те четири општине, иако су Албанци тражили етничку структуру за седам општина. То сматрам једним од својих најважнијих победа у Бриселском споразуму. Они су тражили да у то уђу Вучитрн, Србица и јужна Митровица. Ту би они имали око 67 посто а данас већ 69 посто становника. Тада би било 31 до 33 посто српских полицајаца на северу. Имали бисте око 70 посто Албанаца. То нисам прихватио и не интересује ме ко ће то да ради у јужној Митровици или у Вучитрну, не рачунајући Прилужје које припада Вучитрну и Племетину која припада Обилићу. Мислим да смо ту одличан посао урадили. Друга је ствар што људи треба да разумеју, да Албанци неће да стану. Они сматрају да им припада пуна независност. Спремни су да се боре и да се туку. Само Срби морају да рачунају и шта је то што Албанци траже да им не дозволе да све што хоће добију. Али, морамо да рачунамо, шта је то што ће да добију.

Да ли је у таквим околностима могуће доћи до компромиса?

Ја се надам да ће они да размишљају као што и ми размишљамо. Да је важније од свега да сачувамо мир , да гледамо у будућност, да развијамо нашу економију, да развијамо нашу сарадњу, да је то десет пута важније него било шта друго. Верујем, односно имам мале наде да је то могуће мада се плашим да смо веома удаљени од тога.

Ако би рецимо дошло до разграничења, какав би статус имало Поморавље, Срби у централном КиМ, Метохији као и СПЦ ?

Треба да сачекамо са тим и не бих о томе још да говорим.

Замерате ли Српској православној цркви што инсистира на томе да је КиМ као колевка српског народа недељиво и искључиво српско?

Ја ништа не замерам Српској православној цркви. Никада нисам тежу реч употребио за нашу цркву. Српска црква је на много места успела да сачува српски живаљ. Али, могу да приметим неколико ствари невезано за Цркву. Зар није манастир Острог наша светиња? Манастир Светог Василија Острошког је ли наша светиња, па како заврши у другој држави? Како нико није проклео оне који су лошу кампању водили за опстанак Црне Горе у Југославији? Наше велике светиње су и Крка и Крупа. Имамо велике светиње у центру Сарајева. Имам ја и своју цркву у Чипуљићу а не припада Републици Српској. Када кажем своју, моју локалну, а отац Славиша је и данас тамо. И колико хоћете наших светиња. Наш саборни храм у Мостару. Али морам да кажем да се некада ћути, некада се ништа не говори а онда се понекад иде супротно свакој логици. Ја немам никакав проблем са тим. Мислим да је важно да се чује став Цркве у сваком тренутку , да он мора да буде поштован. А, када мислим другачије, себи ћу дати за право да о нечему кажем другачије. Но, ту има нешто друго што сматрам да је веома интересантно. Ја мислим да су Хрвати направили историјску грешку по питању БиХ на исти начин као и ми раније око Косова. Захваљујући том империјалном приступу у којем су мислили да су сви остали око њих мали, рачунајући да је цела БиХ припадала некадашњој НДХ, сматрали су да та црвена БиХ мора да припада Хрватској и никада нису желели никакву причу о подели БиХ. Тек је Човић последњих година то почео да тражи, шватајући да су изгубили све. Сада погледајте Хрвати губе већину у готово свим централнобосанским општинама од Кисељака, Фојнице и Бусоваче. Још малу већину имају у Витезу. Нови Травник готово никога да нема, Бугојно су изгубили и Горњи Вакуф такође. Варош су изгубили иако су имали већину. Видите како вас погрешна политика, која није усклађена са реалношћу, са оним што се збива на терену, него са вашим мислима о ономе шта је било пре 40 или 50 година или шта бисте желели, доводи до лоших резултата. Оно што сада Хрвати јуре, хајде да спасемо шта се спасти може. То је тих девет, десет општина што имају од Стоца, Мостара Широког Брега , Љубушког, Посушја, Груда, Купреса, Ливна, Дувна и то је то. Али, ту су већи проблеми у Мостару и Стоцу за њих, јер Бошњаци то неће да препусте Хрватима. Сада виде како се политика води другачије. То је било питање неодговорности различитих кругова у Хрватској, као и свих наших политичких, црквених и свих других кругова око Косова и Метохије.

Кроз нашу историју познато је да су многи људи, визионари који су желели добро свом народу и својој земљи, предвиђајући ствари унапред проказани и називани издајницима. Да ли некада размишљате о томе?

Мени је част што су ме оптужили за нешто о чему је говорио својевремено Добрица Ћосић, на нешто другачији начин и другачијим језиком, када смо били у десетоструко бољој позицији, што значи да је добро видео. Боље него ја данас, јер ми се чини да ово што ја видим је веома очигледно. Али, изгледа да многи политички људи и даље имају мрену на очима, па не желе то да виде. Ја мислим да је то толико јасно и толико очигледно. Људи, да ли ви стварно мислите, да ми можемо да управљамо било са чим у Ђаковици, Зрзу и Качанику... Немојте када вас молим да некога лажете. Да ли мислим да можемо у Ранилугу или у Грачаници или у Косовској Митровици, мислим да да. Али, у чисто албанским срединама сигурно не. Нећу да лажем људе. Ако неко хоће да их лаже, да ће то само по себи да се деси, нека настави да их лаже, ја не могу.

Како објаснити феномен, да они који су годинама износили и писали све најгоре за СПЦ , а одрицали се КиМ и у јавним наступима одједном постају „верници” и заштитници Устава Србије. Да ли су променили убеђења и идеологију или то чине да би вама наудили?

Данас сте могли да чујете једну реченицу Вука Јеремића. Каже, „Вучић није довољно јак да издржи притиске, попустиће под притиском комбинованим споља и изнутра”. Дакле, човек вам отворено каже о чему се ради. Човек вам отворено каже да им смета независна Србија, Србија која сама доноси одлуке, а суштина је у томе да притиснемо Вучића, или ће да полуди или ће нешто да му се деси. Неће моћи да издржи све то кроз шта мора да прође, па ћемо да га притиснемо и тако ће он морати да попусти. Ми ћемо имати подршку наших пријатеља споља. Сада се поставља питање а шта то неко споља има са тиме, а зашто би то неко споља да руши Вучића. Видели смо да је Харадинај то рекао. Прошло је тих месец дана можда ће да продужи. Имате Хрвате који се укључују у целу причу. Тако сладострасно навијање нисам видео. „Срећан сам шта су они били срећни”, али сам негде задовољан због тога шта ми се чини да неки од њих који су толико срећни, уствари не желе јаку Србију, а јаку Србију виде уколико је води Вучић. То је за мене комплимент, као и оно што пише Иво Давор Штир, шта год мислио о њему, а не мислим ништа добро као ни он о мени, доживљавам га и као идеолошког противника. То говори колико поштовања они имају према мени и према Србији данас у односу на Србију раније. Када о свему томе говорите, ја мислим да сви ти који су учествовали у уклањању Косова из наше политичке свакодневице, а данас би да се врате само зато што им смета Вучић, то је једина тачка на коју мисле да могу да ме сруше. Јер, како да ме сруше по економским питањима када су нам сви параметри бољи. Како да кажу да улажемо у културу мање када улажемо много више новца. Ми смо обновили музеје , позоришта и све оно што није радило у њихово време. Како да кажу да у спорту улажемо мање, када улажемо неколико милиона евра више. Некада иде десетине милиона евра када су велика такмичења у питању. Освајамо медаље више него икада и 2017. и 2018. по три пута више медаља у различитим спортовима. Ако неко може да ми покаже област у економији и смањењу јавног дуга у нивоу незапослености, или где су били успешни. Па ни у једној. У свему смо успешнији. Онда морамо да ствари пребацимо на ирационални ниво. На питање емоција, ту је Косово добро дошло. Ми Вучића можемо да рушимо са различитих страна, да се удруже и ови фашисти из Двери заједно са великим лоповима и тајкунима Ђиласом, Јеремићем или Борком Стефановићем. Нема везе што су једни екстремно леви а други екстремно десни. Никакве везе нема. Само је важно срушити снажну Србију, да би они могли да се врате на власт и да наставе да пљачкају и уништавају Србију.

Да ли је могуће преузети власт без избора?

Насловна страна једних дневних новина позива на насиље и насилно рушење власти. Позивају излазак на улице јер легитимним средствима не могу да дођу на власт што им је први, основни и једини циљ.

Постоји ли могућност да изазову инциденте да би скренули пажњу светске јавности на себе?

Могу да изазову инциденте а онда ће држава почети да реагују. Дакле, све је дозвољено док не производе насиље. Када произведу прво насиље држава ће да одговори.

Албанци користе сваку прилику да истакну како су они жртве Срба, иако су пропорционално броју становника Срби далеко више страдали и кроз историју и деведесетих. Удружења киднапованих и убијених тврде да су њихови најмилији били живи све до 21. марта 2002. када су сви Албанци пуштени из српских затвора без обзира на тежину злочина који су извршили. Зашто је државни врх Србије амнестирао оне који су вршили злочине над Србима?

Обично они говоре о случају браће Мазреку. Тада је свет приморавао Војислава Коштуницу да потпише помиловање за све њих а свет се хватао за Фљору Бровину. Суштина је била у томе да су многи који су чинили злочине над Србима пуштени и ми зато данас имамо проблема у кривично правном гоњењу Фатмира Љимаја. Зато што је требало још изјава узети и сведочења прикупити . Ја не могу да твдрим да су сви ти људи били живи до тог тренутка па их је неко на пречац побио.

То тврде породице жртава?

Наше је да их саслушамо и да видимо да ли можемо да пронађемо доказе за то. Али. да је тиме нанешена значајна штета нама, нема никакве сумње. То је било све враћање дугова за подршку у рушењу Милошевића.

Албанци су јединствени када је у питању њихов национални интетрес а у Србији уместо националног консензуса око Косова и Метохије и националне солидарности са Србима који протестују данима на КиМ, добили смо протесте у Београду оних који су владали до 2012. године. Да ли нам та чињеница све говори?

Не можемо да имамо јединство. Зашто не можемо да имамо? Не можемо да имамо, зато што су ту увек умешане различите велике силе. Код нас Срба сваки Србин води своју политику. Али, мимо тога велике силе су увек радиле на разједињавању Срба као великог народа Западног Балкана и бројчано и духовно и цивилизацијски, културолошки и како год окренете. Увек су радили на разједињавању нашег народа и није то случајно што више не сме и не треба да се говори о протесту нашег народа на Косову и Метохији, већ би требало да се прича о некаквим другим протестима. Медије Шолакове и Ђиласове никада нису занимали протести нашег народа и шта их брига да ли ће наши људи моћи да живе доле или неће. Ништа ни не нуде нашем народу. Не могу ни да им кажу вратићемо таксу одмах или укинуће таксу и биће не знам шта. Не интересује их то.

Имају ли ваши политички противници предлог за решавање косовског проблема?

Немају, наравно. Трудио сам се да га чујем у последње две године и никада га нисам чуо. Једино што сам знао, а то је да ће на сваки рационалан и разуман предлог да скоче и једино то и раде.

Србија је определила преко 50 милиона евра за економску помоћ српском становништву на КиМ. Како то реализовати у ситуацији уведених такси и других уцена Приштине?

Сада је то скоро немогуће. Зато је потребно да се то промени. Сада нам остаје да помогнемо Србима да преживе, у чему ћемо им на сваки могући начин помоћи.

Очекујете ли да ће ЕУ и САД скоро употребити механизме да натерају Приштину да укине антицивилизацијске мере према Србији?

Ја очекујем да се то догоди. ззПостоји ли могућност да се одржи велика међународна конференција по унапред одређеним принципима уз учешће великих сила и заинтересованих страна, која би истовремено узела у разматрање и српско и албанско питање на Балкану, уважавајући једнако обе стране? Није могуће одржати велику конференцију са учешћем великих сила, ако пре тога нема договора Срба и Албанаца. Могу велике силе да кажу шта хоће, ако нема договора, ако се не сагласе Албанци или ми Срби, од тога нема ништа. Дакле, ја мислим да је неопходан договор Срба и Албанаца, а онда можете да организујете технички шта хоћете и како хоћете. Ми и Албанци морамо да поштујемо једни друге, да размишљамо и о интересу оног другог народа и да видимо како себе видимо у будућности. Остало су све техничке финесе, а ја говорим о суштинском питању. Суштина је да Срби и Албанци морају да постигну споразум.

На КиМ од 1999. вршљају разно - разне западне обавештајне службе, а Кфор је званично одговоран за безбедност становништва. Да ли вас боли када вас политички неистомишљеници оптужују за убиство Оливера Ивановића?

Наравно да боли. То је толико безобразно и безобзирно. Ја не могу да кажем да смо били посебни пријатељи, али смо били веома, веома добри познаници. Помогао сам му много док је био у затвору. Наставио сам да му помажем и по изласку из затвора, чак и када нисмо били на истој политичкој страни. Али, ја о конкретним стварима не желим да говорим. О томе ако буде хтела његова супруга нека говори. Она је присуствовала сваком нашем састанку. Тако да смо се можда само једном срели да она није била присутна. Ја сам свог старијег сина Данила послао да га сачека када је излазио из затвора, да му пренесе моје поздраве и подршку, да помогнемо даље тој породици. Али, када имате посла са психопатама, који ваљда полазе од себе или би желели да ствари виде онако како би им то одговарало, онда на то најбоље да ћутите као што ћутим све време.

Живот не чека. Долазе нове генерације којима треба оставити бољу и срећнију земљу. Какву сте Ви Србију наследили, а какву желите да оставите будућим генерацијама?

Да не бих нешто идеализовао а нешто сасвим, Србија је била пред банкротством. Србија је била земља без фабрика. Оно шта смо радили у међувремену је да смо је делимично реиндустријализовали, да смо вратили посао добром делу људи. Људи данас имају знатно више наде него раније, порасле су плате, повећане су пензије а морало је зато да се прође кроз трње, кроз пакао, кроз тешке мере, кроз много одговорних и озбиљних потеза. Ја мислим да, уколико не буде велике светске економске кризе, да Србија има рашчишћен пут чистог, доброг и снажног економског развоја. И, уколико не буде било проблема безбедности и сигурности за наш народ на КиМ, ја немам бојазан за будућност нашег рода и за будућност Србије. Али, да ће то све бити лако, неће. Још много посла је пред нама. Морамо још снажније да засучемо рукаве и још више да радимо. Уверен сам, да ће они, који буду дошли после нас имати много мањи јавни дуг него галопирајући у који сам ја ушао улазећи у Владу. Мислим да то шта се учинило мораће свако да призна и због тога сам задовољан. Да увек може боље, може.