Rušenje srpskih nadgrobnih spomenika u Lipljanu još jednom nas je suočilo sa tužnom činjenicom da je proces srpsko-albanskog pomirenja na Kosovu i Metohiji dao veoma malo rezultata, i da iza kulise tobože normalnog života u našoj južnoj pokrajini konstantno jačaju sile kojima mir nije u interesu.
Mržnja prema živima može biti afektivna, i kao takva je izlečiva, ali kada se mržnja proširi na same simbole nečijeg postojanja, kada se na njenoj meti nađu crkve, groblja i pepeo predaka, ona poprima programski karakter i svedoči o hroničnoj bolesti jednog društva, a ona je daleko teže izlečiva.
Kako da garantujemo mir našim potomcima ako ni naši preci ne mogu da imaju mira – to je pitanje na koje moraju da daju odgovor oni u čijoj je nadležnosti sprečavanje i sankcionisanje ovakvih zlodela.
Srpska groblja su u protekle dve decenije sistematski rušena i skrnavljena, a ti izlivi mržnje prema mrtvima, tretirani kao omanji prekršaj i kršenje javnog reda i mira, nisu ništa drugo do upozorenje živima i manifestacija jednog varvarskog pogleda na svet i život.
Srbija i srpski narod žele mir i prijateljstvo sa albanskim narodom, ali da bi tako nešto bilo moguće moraju se preduzeti najodlučnije mere kako bi se praksa brisanja tragova srpskog postojanja na Kosovu i Metohiji zaustavila.