Рушење српских надгробних споменика у Липљану још једном нас је суочило са тужном чињеницом да је процес српско-албанског помирења на Косову и Метохији дао веома мало резултата, и да иза кулисе тобоже нормалног живота у нашој јужној покрајини константно јачају силе којима мир није у интересу.
Мржња према живима може бити афективна, и као таква је излечива, али када се мржња прошири на саме симболе нечијег постојања, када се на њеној мети нађу цркве, гробља и пепео предака, она поприма програмски карактер и сведочи о хроничној болести једног друштва, а она је далеко теже излечива.
Како да гарантујемо мир нашим потомцима ако ни наши преци не могу да имају мира – то је питање на које морају да дају одговор они у чијој је надлежности спречавање и санкционисање оваквих злодела.
Српска гробља су у протекле две деценије систематски рушена и скрнављена, а ти изливи мржње према мртвима, третирани као омањи прекршај и кршење јавног реда и мира, нису ништа друго до упозорење живима и манифестација једног варварског погледа на свет и живот.
Србија и српски народ желе мир и пријатељство са албанским народом, али да би тако нешто било могуће морају се предузети најодлучније мере како би се пракса брисања трагова српског постојања на Косову и Метохији зауставила.