Borko, nekadašnji Borislav, Stefanović, majstor bežanija i potpisnik kapitulacija, najmanje je od svih građana Srbije pozvan da se izjašnjava o Kosovu i Metohiji, dijalogu Beograda i Prištini i bilo čemu što ima veze sa životom naših sugrađana u južnoj pokrajini. Iako Stefanović možda misli da se promenom imena može promeniti biografija i građani prisiliti na zaborav, to tako ne biva.
Borko Stefanović na podmukao način pokušava da, koristeći najprimitivniju tviterašku pseudoargumentaciju, optuži predsednika Aleksandra Vučića za neiskrenost prema građanima.
Iako Stefanović sigurno dobro zna kako funkcioniše dijalog Beograda i Prištine, objasniću mu ovom prilikom osnovne principe, jer očito je da se zlonamerno pravi nevešt i neinformisan.
Da, Beograd, pored tehničkih, odnosno ekspertskih razgovora, sa Prištinom vodi i dijalog na političkom nivou, što nisu razgovori o statusu. Zajednica srpskih opština je, na primer, ispregovarana u okviru političkog dijaloga, a tehničkim dijalogom su usaglašeni detalji. Dakle tehnički dijalog je bio i jeste u funkciji političkog dijaloga.
Iako politički dijalog danas nije statusni dijalog, u Borkovo vreme navodno tehnički dijalog jeste bio čisto statusni dijalog.
Zar nisu upravo Borko i njegovi šefovi Jeremić i Tadić prejudicirali status naše južne pokrajine kada je 2008. godine u Prištini samoproglašena nezavisnost Kosova, a oni tada reagovali saopštenjem i pobegli u Rumuniju, ili kada je 2010. takav status dobio međunarodni legitimitet zahvaljujući njihovom pitanju Međunarodnom sudu pravde, ili 2011. kada je Borko ušao u rešavanje statusnih pitanja putem dijaloga prihvatajući prištinski carinski pečat i lične karte, razgraničivši faktički Srbe u centralnoj Srbiji od Srba na Kosovu i Metohiji?
Od tada borimo se da konačno Srbija na Kosovu i Metohiji dobije ono što pripada srpskom narodu, nastojeći da makar ublažimo posledice činjenice da je lično Borko Stefanović pristao na de-fakto granicu između Srba i Srba. I kada su se Srbi tada s pravom pobunili, Borko je sedeo na balvanima barikada, a zatim on i Tadić povukli podršku Srbima i tražili da se barikade na prelazima uklone.
Za razliku od Borka Stefanovića, koji je govorio o crvenim linijama a aminovao granične linije sa našom južnom pokrajinom, predsednik Vučić sa građanima o Kosovu i Metohiji razgovara iskreno, upoznajući ih sa svom težinom situacije.
Za razliku od Borka Stefanovića, koji je sve radio u pravcu puzećeg priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i za čijeg mandata je mnogo više od polovine članica UN priznalo nezavisnost Kosova, predsednik Vučić je rekao ne svaki put kada je od njega zahtevano implicitno ili eksplicitno priznanje, i izdejstvovao 18 povlačenja priznanja i tako sveo ispod polovine ukupnog broja članica UN broj onih koje su priznale Kosovo.
O svim šetnim sporazumima koje je potpisao, poput onog o priznavanju diploma, dokumenata, tablica i slično, najbolje govori podrška koju Borko u promilima ima na Kosmetu, kao i to da na KiM nije otišao godinama, jer zna šta naš narod tamo misli o njemu i njegovim rezultatima, od kojih još trpe posledice svakodnevno. Uostalom, kao i naš pregovarački tim kojem je Borko svojim potpisima "veštog" pregovarača vezao i ruke i noge u daljim pregovorima.