Kontradiktornost i apsurd su postali omiljene retoričke figure političara u Prištini, koji iz dana u dan poručuju da žele da istovremeno razgovaraju sa predstavnicima Beograda i da tuže Srbiju za genocid.
Ukoliko je Priština iskrena u želji da razgovorom rešava probleme, onda se teren za to ne priprema upućivanjem besmislenih poruka o nekakvoj tužbi za genocid protiv sagovornika, već otklonom od jezika mržnje.
Vjosa Osmani, dakle, ili ne želi dijalog, a navodnu spremnost Prištine na razgovor pominje tek kurtoazno da bi izbegla packe međunarodne zajednice, ili je potpuno nesposobna da shvati koncept miroljubive politike.
Potpuno je jasno da Priština nema ni osnov a ni formalno-pravnu mogućnost da tuži Srbiju za genocid, i da je reč o bednom pokušaju da se pažnja javnosti na Kosovu i Metohiji skrene sa činjenice da u Hagu uskoro neće biti dovoljno pritvorskih jedinica da prime sve zločince iz takozvane OVK.
Umesto što populističkim najavama tužbe za genocid nepotrebno produbljuje međuetnički jaz na Kosovu i Metohiji, Vjosa Osmani bi trebalo da preduzme hrabre političke korake da svoje sunarodnike, kojima je decenijama ispiran mozak šovinističkim porukama o Srbima kao arhizločincima, usmeri u pravcu suočavanja sa zločinima počinjenim u njihovo ime.