Нема напретка у атмосфери мржње и неповерења

Историја српског народа на Косову и Метохији је историја храбрости, витештва и духовности, али и историја патње и сеоба. У контексту српско-албанских односа и демографског баланса на том делу наше територије најдраматичнији је био 20. век, у којем су Срби, насилном променом етничке структуре, од народа који је почетком истог чинио готово половину становништва сведени на историјски минимум.

Ако погледамо даље у историју, ситуација изгледа још трагичније. У турском дефтеру из 1485. године, у нахијама које чине данашње Косово и Метохију словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских, док је према отоманском катастарском попису из 1455. године на том простору забележено да је 96 одсто имена која се помињу било српског порекла.

Мартовски погром 2004. године требало је да буде последња етапа у реализацији албанског великодржавног програма апсолутне етничке доминације. Циљ организатора и инспиратора мартовског погрома био је потпуно етничко чишћење, што је спречено закаснелом, али одлучном реакцијом међународних снага, као и херојском решеношћу самих Срба да се одбране.

Аргументима се не може бранити теза да је масовни напад на Србе, њихову имовину и светиње спонтани догађај инициран револтом због утапања двоје албанске деце у селу Чабра, у општини Зубин Поток, за шта је кривица неосновано приписана Србима. Чак и да међународни званичници нису недвосмислено потврдили да је погром био дуго и брижљиво планиран, ми данас не бисмо имали дилему о природи тог догађаја. Брзина којом се рушилачки талас подигао, његова разорна снага, пажљив избор мета и чињеница да су напади били једновремени и добро организовани, те да су линч предводиле групе најрадикалнијих Албанаца које су превожене аутобусима из Дренице и других крајева Космета, јасна су потврда да иза свега стоји озбиљна логистика и припрема.

Али, ако у обзир узмемо чињеницу да је у организацију једног оваквог догађаја, припремљеног са готово војном методичношћу, морало бити укључено на десетине, ако не и стотине људи, намеће се питање: како је могуће да нико до данас није ни покушао да објасни конструкцију тог злочина и покаже прстом на његове архитекте?

Немам дилему да су капацитет за организовање и извођење једне овако сложене операције могле имати само политичке и безбедносне структуре проистекле из терористичке ОВК, које до данас на Косову и Метохији нису одговарале ни за један злочин почињен над Србима током ратних сукоба и након доласка међународних снага. Видећемо да ли ће специјални суд за злочине ОВК коначно бацити светло на једну од најстрашнијих и најсрамнијих епизода савремене европске историје.

Кажњавање одговорних за мартовски погром није нужно само због задовољења правде. Оно је, пре свега, нужно због отклањања политичких узрока који су до злочина довели.

Продубљивање етничке дистанце између Срба и Алабанаца и данас је незванични програмских циљ многих поличких странака и покрета на Косову и Метохији, а он је укорењен у шовинистичкој идеји да Срби и њихова култура немају шта да траже на том простору.

Зато данас, када се у нашој јужној покрајини нападају људи само зашто што су Срби, када се преврћу камиони само зато што су српски, оправдано се питамо: постоје ли гаранције да злочиначки покушај истребљења српског народа на Косову и Метохији више не може да се понови?

Нажалост, таквих гаранција нема док год у јавном дискурсу политичара у Приштини уместо економских и социјалних тема доминира питање односа са Београдом и са малобројном преосталом српском заједницом, од које се смишљено прави дежурни кривац за све друштвене проблеме проистекле из корумпираности и неспособности институција у Приштини. Албанска политичка елита мора да почне да искорењује мржњу уместо што је упорно генерише. Логика по којој је све оно што је добро за Србе лоше за Албанце мора бити напуштена једном за свагда.

Српски народ, Србија и њено политичко руководство не желе да ишчекивање неког новог конфликта буде карактеристика српско-албанских односа у будућности, јер такав конфликт би по последицама био ужаснији од свих страхота које су наши народи преживели у недавној историји. Ни српски ни албански народ не могу да напредују и остваре своје потенцијале у сенци претњи насиљем и у атмосфери мржње и неповерења. Ту историјску страницу морамо да затворимо и знаћемо да смо на добром путу оног тренутка када заговорници насиља и шовинизма и у једном и у другом друштву буду почели да наилазе на искрену и масовну осуду.

Србија и српски народ наставиће да граде мостове сарадње штитећи и Албанце и Србе од онога чије су речи оштре, срца неискрена, а крвави прсти у туђим (нашим) новчаницима.

У Београду, 17. марта 2016. године