Интервју Марка Ђурића за Радио Слободна Европа: Од Приштине очекујемо дела, а не речи

Хоће ли јасна порука америчког потпредседника Џозефа Бајдена Приштини да Косово треба да испуни оно на шта се обавезало, да заврши процес демаркације границе са Црном Гором и формира Заједницу општина са српском већином (ЗСО) покренути формирање ове асоцијације предвиђене Бриселским споразумом пре више од три године?.

Да ли ће предстојећи састанак премијера Србије и Албаније, Александра Вучића и Едија Раме, у Нишу, где се очекују и косовски представници, убрзати нормализацију односа између Београда и Приштине? Које обавезе из Бриселског споразума Србија још није испунила и зашто? Како изаћи из зачараног круга оптуживања двеју страна и узајамног условљавања?

Ова и друга питања поставили смо Марку Ђурићу, шефу Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију.

РСЕ: Премијер Александар Вучић рекао је да ће у Нишу, највероватније 14. октобра, бити одржан састанак на којем ће учествовати премијер Албаније Еди Рама, али и косовски политички представници, нижерангирани него премијер и председник Косова. Рекао је такође да ће бити одржан и пословни форум, да ће се тема бити и заједнички инфраструктурни пројекти, у светлу почетка изградње аутопута Ниш-Приштина-Тирана. Може ли економија у нормализацији односа између Београда и Приштине да учини више него политика, да брже трасира пут ка будућности, уместо ка прошлости?

Ђурић: Веома је важно да се развијају пословне везе, али, разуме се, не само пословне, него и у другим сферама живота. Мислим да то у значајној мери може да допринесе деескалацији тензија и јачању веза међу људима, што је кључни предуслов да и политика буде оријентисана ка будућности и изградњи далеко бољих односа него што су били у прошлости. Привреда је веома важан сегмент. Подсетио бих да имамо готово пола милијарде евра годишње продатих производа из централне Србије на подручју Косова и Метохије. И данас трају разговори представника привредних комора.

РСЕ: Да, изгледа да се бележи врло пристојан напредак када су у питању односи између две привредне коморе. Је ли то, са српске стране, заслуга господина Марка Чадежа, председника Привредне коморе Србије?

Ђурић: Да будем сасвим објективан, мислим да су и господин Чадеж и господин Грџалиу (Сафет Грџалиу, председник Привредне коморе Косова) у знатној мери допринели унапређењу односа између привредних комора и да су отворили врата привреди. Подсетићу да је и приштински министар економског развоја боравио у Београду на позив Привредне коморе Србије, да су више пута наш министар привреде и привредници из централне Србије посећивали Косово и Метохију. Мислим да се то показало једним поузданим каналом сарадње, који је издржао чак и у периодима када смо на политичком нивоу имали нешто затегнутије односе.

РСЕ: Током посете Косову, амерички потпредседник Џозеф Бајден поручио је Приштини да треба да спроведе обавезе из Бриселског споразума кад је реч о односима са Србијом, дакле, да формира Заједницу општина са српском већином и, такође ,да ратификује споразум о граничној демаркацији са Црном Гором.

И председник Косова Хашим Тачи је експлицитно поручио да Косово без Заједнице и без ратификације демаркације може остати усамљено и изоловано, чак и напуштено од Сједињених Држава и Брисела. С тим се не слаже "Самоопредељење", највећа опозициона партија и већ годину дана опструише ове процесе у Скупштини Косова. Мислите ли да ће Бајденове поруке, ипак, покренути процес формирања Заједнице општина са српском већином?

Ђурић: Речи које смо могли чути од потпредседника САД у Приштини свакако су охрабрујуће. Ми од Приштине очекујемо не више речи, него дела. Мислим да у наредном периоду веома важно за избалансирану примену споразума и даљи напредак у нормализацији, чак бих рекао да је то цондитио сине qуа нон, услов без кога се не може подстаћи напредак тих односа, јесте спровођење договора о Заједници српских општина.

РСЕ: Косовска министарка без портфеља, задужена за дијалог с Београдом, Едита Тахири, изјавила је да је последња рунда разговора пре неколико дана била само о позивном броју за Косово, али не и о Заједници српских општина. Она је такође српску страну означила као ону која је опструисала споразум о добијању позивног броја за Приштину. У чему је проблем, зашто није решено питање позивног броја за Косово?

Ђурић: Морам да кажем да максимално избегавам ту врсту јавних неслагања, нарочито оних обележених тешким речима, какве смо некада, након тих рунди разговора, у прилици да видимо. Мислим да то није ни сврха ни смисао тих разговора и да наш посао није да свађамо људе нити да упиремо прстом једни у друге. Али, оно што јесте чињеница и што јесте наша обавеза, то је да ажурно известимо јавност о току и садржини разговора.

Делегација Владе Србије, коју сам предводио јесте са представницима Европске уније покренула тему Заједнице српских општина, и то веома екстензивно, са доста детаља. Дакле, то јесте била тема наших разговора у Бриселу са представницима Европске уније.

Када је реч о споразуму о телекомуникацијама, наша жеља је да он што пре буде примењен – на крају крајева и наш је интерес да Телеком Србија може да несметано ради на читавој територији Косова и Метохије, да грађани могу без сметњи и са већим дометом, без бирања позивног броја, без додатних трошкова, користе своје мобилне и друге уређаје.

Ми немамо проблем ни са питањем позивног броја, пошто је он решен на начин који не угрожава нашу статусну позицију, дакле, тај број Србија би затражила као додатни позивни број, по сличном моделу који постоји између Кине и Тајвана, Велике Британије и Фокландских острва – то су државе које имају по више регистрованих сопствених позивних бројева. Такав би био и за Србију и тиме би се прекинуло стање где наша покрајина користи позивне бројеве Словеније и Монака. Увело би се и више реда у области телекомуникација.

На жалост, пре свега због тога што је тражено да имовина Телекома Србије, и то она имовина која је на том подручју грађена од 1999. године, буде предата Приштини, па да онда Приштина изнајмљује МТС-у ту опрему, није било могуће у овој рунди постићи договор. Упркос томе, наставићемо да разговарамо и даље. Има у тој области још неких отворених питања, али, рекао бих да је у односу на почетак разговора о телекомуникацијама, више од четири петине питања решено.

РСЕ: Уклања се тзв. Парк мира с моста на Ибру у Митровици. Када ће то бити завршено, како би могао да буде успостављен саобраћај између северног и јужног дела града? Европска унија је, подсетимо, издвојила 1.200 милиона евра да се то уради.

Ђурић: По питању стања у Косовској Митровици, за нас је приоритет пре свега безбедност и очување стабилности у том делу Косова и Метохије и зато мост неће бити отворен све до момента док не буде у потпуности завршено претварање Улице краља Петра у пешачку зону; она ће у доњем делу, дакле, у делу према мосту, бити потпуно нивелисана, тако да ће саобраћај да се одвија искључиво у правцу Бошњачке махале и мешовитог села Суви До, а не према центру Северне Косовске Митровице, и – што је била једна од бојазни српског становништва на северу Косова и Метохије – дакле, тог сценарија неће бити.

Наши људи су у том делу са разлогом у прошлости увек стрепели од дешавања на мосту. Подсетићу да је од једнострано проглашене независности Косова више од 900 етнички мотивисаних инцидената забележено од стране косовске полиције и међународних снага на том подручју.

Дакле, мислим да се овим споразумом, који треба да буде спроведен до 20. јануара, стварају предуслови за већи степен извесности и суштинску стабилност, нарочито с обзиром на чињеницу да, понављам, Краља Петра улица трајно неће бити проходна за саобраћај, да ће бити уређена читава мрежа приступних саобраћајница и да ће са северне стране моста бити инсталиран статички пункт, статичка патрола КФОР-а, као и 24-часовно присуство припадника полицијског региона севера, који у погледу етничке структуре одражавају становништво, што значи да су тамо у убедљивој већини Срби.

РСЕ: Које још обавезе из Бриселског споразума Србија треба да испуни? Шта је са енергетиком? Чини се да ту није све завршено. Шта ту представља проблем?

Ђурић: Ако погледамо гомилу посла са једне и са друге стране и ако хипотетички претпоставимо да је са обе стране била сто метара висока, ми смо нашу гомилу проблема и нашу гомилу посла свели на један десети део почетне количине обавеза. Не би се могло рећи да је слично и са другом страном, која се врло мало, тек симболично, померила по кључном питању, а то је Заједница српских општина.

Када је реч о енергетици, постоји још доста питања која првим споразумом нису решена. Нека од главних питања су ко ће обављати послове дистрибутера оперативног система. То има директне импликације на то ко ће бити власник имовине. Наша позиција по том питању је јасна – оно у шта је држава Србија улагала, што је стварала генерацијама и деценијама, као и неки природни ресурси, морају бити третирани на начин који је у складу са општом међународном праксом; дакле, Србима не може бити одузимано право да располажу својом имовином, као ни институцијама Србије. Да би се енергетика решила, биће потребно још озбиљних и дубоких разговора, јер споразум из 2013. године је врло уопштен и оставио је за тзв. експертске разговоре многа најзначајнија питања.

РСЕ: Приштина и Београд често се узајамно оптужују, узајамно упиру прстом једни у друге, па тако можете чути да Косово неће успоставити Заједницу српских општина док српска страна не испуни оно што је договорила у Бриселском споразуму, Често ће се чути да до сада нису укинути ни паралелни општински органи власти и да се неће успоставити Заједница док се те структуре не укину. Све то као да је некакав зачарани круг из кога се не може изаћи?

Ђурић: Рекао бих да изношење таквих тврдњи од стране приштинских институција представља избегавање обавеза преузетих Бриселским споразумом и неку врсту хвалисања тиме што се договори не испуњавају. Довољно је да баците летимичан поглед на текст и првог споразума о нормализацији односа и на касније споразуме који се односе на Заједницу српских општина, попут оног од 25. августа, а реч је о споразумима које су потврдили највиши представници обе стране – дакле, видећете да се у њима нигде не помиње било какво гашење било каквих институција, које они називају паралелним и томе слично; поготово не у контексту било каквог условљавања обавеза које Приштина има.

Дакле, они измишљају непостојеће услове, које нигде не могу да покажу, ни на папиру, ни као садржину таквих разговора, да би себи направили изговор за то што не спроводе споразуме који постоје на папиру и за које су се њихови највиши представници обавезали.

Мислим да бисмо продубили поверење и да бисмо продубили сарадњу, мора се најпре доћи на позицију у којој се не негирају властите обавезе, потврђене и пред највишим представницима међународне заједнице. Мислим да је то један од разлога зашто смо и могли да чујемо потпредседника Бајдена да тако јасно и недвосмислено у Приштини поручи да без формирања ЗСО Приштина не може да рачуна на даљу подршку САД у међународној заједници.

РСЕ: И коначно, питање које се тиче опструкције чланства Косова у међународним организацијама. Сведоци смо тога да је Косово недавно постало и чланица УЕФА (Унија Европских фудбалских асоцијација), и ФИФА (Светска фудбалска организација) и других организација, да се, дакле, шири круг међународних организација и институција чији члан постаје, па се, наравно, поставља питање има ли смисла даље залагање Србије за спречавање уласка Косова у међународне организације.

Ђурић: Борећи се за своју позицију по питању Косова и Метохије у међународним организацијама, Србија се бори за себе саму и за очување сопственог територијалног интегритета и суверенитета. И та борба неће престати. Она нас, међутим, неће спречити у томе да разговарамо са Приштином и да проналазимо заједничка решења.

Морам да изразим жаљење због чињенице да Приштина, упркос томе што смо 2012. године, када смо ушли у дијалог на високом политичком нивоу, јасно и недвосмислено договорили да ћемо о свим отвореним питањима разговарати за столом у Бриселу, што се, дакле, Приштина одлучила за то да игра неку врсту утакмице у међународној заједници и да покушава, попут неуспелог покушаја уласка у УНЕСЦО (Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација), да на силу и без договора са Београдом, заузима позицију у међународној заједници.

То на неки начин негативно утиче и на сам дијалог, због тога што дијалог и има смисао да се проблеми и отворена питања решавају за столом, а не деловањем испод стола, иза леђа, просто – деловањем које само диже тензије међу странама.