Они који су ставили катанце на Храм Христа Спаса у Приштини још једном су показали каквом вредносном систему припадају, а тај систем је недвосмислено антицивилизацијски и антиевропски.
Јасно је да се иза неовлашћеног забрављивања саборног православног храма у Приштини крије настојање да се потпуно избришу сви трагови постојања српског народа у том граду, у којем је, подсетићу, до 1999. године живело више од 50 хиљада Срба.
Међународна заједница не сме да допусти да насилничким узурпирањем храма Српске православне цркве и симболички буде окончано брутално етничко чишћење Срба из Приштине и обесмишљено свако настојање да се на Косову и Метохији створи макар заметак мултиетничког друштва.
Србима на Косову и Метохији је упућена јасна порука да њихова култура и религија нису добродошли на Косову и Метохији. Овим чином је још једном потврђен и бесмисао настојања самопроглашеног Косова да постане чланица Унеска, јер културна баштина се не штити паљењем или стављањем ланаца и катанаца.
Случај Храма Христа Спаса у Приштини је огледни пример способности једног политичког естаблишмента да брине о српској културној и верској баштини, а он је овиме још једном показао да то нити може, нити жели.