Председник владе Привремених институција самоуправе у Приштини Рамуш Харадинај нема храбрости да каже својим сународницима и бирачима да самопроглашено Косово није независно и да је сваким даном све удаљеније од самосталности.
Самопроглашено Косово, ни десет година након што су политички предводници албанског сецесионистичког покрета, без референдума, противзаконито прогласили отцепљење од Србије, није ни корак ближе чланству у Уједињеним нацијама и осталим релевантним међународним организацијама.
Самопроглашено Косово ће, и Харадинај то веома добро зна, уколико не буде трајног решења, остати лутајући провизоријум чији ће се политички представници узалудно шуњати по ходницима међународних организација, гребати по вратима и обијати прагове молећи за признање, али од тога неће бити ништа.
Зна Харадинај да од Србије и те како много тога зависи на Косову и Метохији, и да је процес признавања једнострано проглашене независности реверзибилан, јер многе државе се данас кају због тога што су лакомислено или под притиском дале подршку легализацији насиља и покушају разбијања једне суверене државе.
Зна Харадинај да време не ради ни за њега ни за његове снове о независном Косову, али истрајава у самобмани и лажи, јер осећа да идеја за коју је, како каже, био спреман да да живот, трпи поразе.
Српски народ жели пријатељске односе са албанским народом, а Србија не жели да њени албански грађани буду таоци једне пропале идеје и банкротиране политике, оличене у Харадинају, Тачију, Весељију и Куртију, и зато пружа руку помирења и компромиса.
Сви они су заробљеници прошлости, за разлику од Александра Вучића који је политичар будућности, и човек који политику гради, не на мржњи, већ на визији једног богатијег и стабилнијег региона у којем ће сви грађани и народи имати једнаке шансе за напредак и просперитет.